Život Zvonka Milojevića obeležio je jedan momenat - sudar na auto-putu, zbog kog je već šesnaest godina u kolicima.
U sportskim analima ostaće upisan kao najmlađi golman koji je ikada igrao za prvi tim Crvene zvezde.
U velikoj životnoj ispovesti za Kurir je krajem 2022. godine pričao o fudbalskim počecima, karijeri, roditeljima, ženi, deci, ali i o dobrim ljudima koji su mu se našli kad je trebalo.
- Ljudima je prvo sećanje u životu obično vezano za detinjstvo i neke igre iz tog ranog perioda, ali ja sad kad vratim film, prvo čega se jasno sećam jeste dan kada sam otišao na Marakanu, na prvi trening 1986. Bio sam u čudu. Zamisli, dečak iz malog mesta dolazi na najveći stadion na ovim prostorima... Sama činjenica da sam to samo video, za mene je bila doživljaj, a kamoli to što ću tu da treniram...
Objasnio je i kako je, zahvaljujući ocu došao do Crvene zvezde.
- Moj otac Radovan bio je dobar fudbaler, svojevremeno igrao je levo krilo. Ima tu interesantna priča iz dana kada je vojni rok služio u Vinkovcima. Ljudi iz tamošnjeg prvoligaša Dinama videli su ga na delu, nudili su mu dobar ugovor, posao za ženu, smeštaj za porodicu. Deda nije dozvolio tati i samo mu je rekao da ne može da ide od kuće, jedino je muško među naslednicima u porodici. Poučen tim iskustvom, tata se nije dvoumio kad se jednog dana na kraju avgusta te 1986. ispred kuće u Jagodini zaustavio automobil sa ljudima iz Crvene zvezde. Tako sam stigao na Marakanu, tako su se preko mene ispunili i neki njegovi fudbalski snovi.
Kao juče da je bilo seća se momenta kada je vozilo sa beogradskim tablicama stiglo do porodičnog doma u Jagodini.
- Jednog popodneva, kasno leto, vraćao sam se sa terena, gde sam igrao sa drugovima fudbal, i vidim auto BG tablice ispred kuće. Ja brzo potrčim do kuće, kad ono došli su iz Crvene zvezde. Kažu oni meni: "Mi po dogovoru, došli smo da te vodimo." Pitam: "Kako to da me vodite sad, kraj avgusta je, ja moram u školu." Oni meni tu objasne da je sada najbolje vreme, jer će uskoro početi nova školska godina i ja ću posle časova dolaziti svakog dana na trening. Tu se umešala moja majka, koja je rekla: "Znate šta, on može da ode kad god poželi, ali ako popusti u školi, prvim autobusom se vraća za Jagodinu!" I tako i bi.
Prisetio se i čuvene utakmice u Tokiju 1991. godine kada se Zvezda popela na krov sveta pobedom protiv Kolo Koloa iz Čilea.
- Mesec dana nakon služenja vojske vratio sam se u crveno-bele i odmah branio na utakmicu u Valjevu, a šest meseci nakon toga otišli smo u Tokio. Eto kako je to prosto brzo išlo. E, tu ima interesantna priča. Dejan Savićević, koji je tada bio kapiten, zahtevao je od trenera Vladice Popovića da u Tokiju na golu bude Dragoje Leković, koji je došao iz Crne Gore, a ne ja. Ovaj mu je odgovorio: "Dejo, ti si zvezda ovog tima, ali ja sam trener i ja odlučujem ko će biti u sastavu." Veliki Vladica je to tako radio, iskreno i pošteno. Onda je Dejo rekao treneru da će on, ukoliko na golu ne bude Leković, namerno dobiti crveni karton. Obećanje je i ispunio. Ostali smo s desetoricom na terenu. U tom trenutku vodili smo sa 1:0, sa igračem manje postigli smo još dva gola i zasluženo postali klupski šampioni sveta.
Zahvaljujući fudbalu upoznao je prijatelje za ceo život, među njima su Dejan Stanković i Aleksandar Janković.
- Dekijevo i moje prijateljstvo se rodilo onda kada je on došao iz omladinaca u prvi tim Zvezde. Ja sam tada bio kapiten. Znao sam kako je teško u tom periodu i stao sam njemu u zaštitu. On je tada živeo u Zemunu, a ja na Novom Beogradu. Išao sam po njega kolima da ga pokupim pred trening. On je tad imao 18 godina i nije imao dozvolu za auto. Drugačije te igrači gledaju kad vide da izlaziš iz kola kapitena, a drugačije kad dolaziš autobusom. Imao je punu moju zaštitu, ali je sve to zaslužio. Kum mi je.
- I Aleksandru Jankoviću sam kum. On je tek posebna priča. Srećan sam što ga imam u životu, ali i što sam imao priliku da mu budem kum, mladiću koji mi je najviše značio za vreme omladinskih dana. To je drugarstvo za ceo život.
Došlo je vreme i za odlazak iz Crvene zvezde.
- U Zvezdi sam branio do 1997. godine, a onda sam prešao u Belgiju. Dobio sam ponudu da pređem u Porto, ali tadašnji trener Šekularac je rekao: "Ako Milojevića pustite da ode u Porto, onda ću ja da se oglasim." Nisu me pustili, pa sam ja propustio priliku da odem u Belgiju u decembru, ali sam već u junu dobio ponudu Anderlehta.
- Tamo sam proveo deset godina, bio sam šest godina u Anderlehtu, a onda još četiri u Lokerenu. Iskoristio sam svoj boravak tamo da dobijem dvojno državljanstvo, a preko mene i moja porodica. To nam je mnogo pomoglo kad su bile sankcije, jer nam nije trebala viza. Imao sam svoj put, koga sam se držao i nisam dozvoljavao da me bilo ko upliće u politiku. Pitali su me i politička pitanja, a ja sam im odgovarao otprilike ovako: "Znate šta, ja sam sportista, ako hoćete da me pitate nešto u vezi sa sportom, nema problema, ako ne, onda nemam šta da vam kažem."
Sredinom novembra 2007. godine, tačnije, 15. dana u tom mesecu, Milojević je doživeo tešku saobraćajnu nesreću.
- I... onda... Vraćao sam se novembra 2007. iz Belgije za Beograd. Na auto-putu kroz Nemačku promašio sam skretanje za Keln. Usporio sam kako bih nakratko video kako da se vratim na pravi put. A onda... Sve je to bilo u trenutku. Prvo su jaka svetla nekog kamiona obasjala moj automobil, a onda se čuo ogroman prasak. Nastao je mrak, tišina... Sve je stalo. Vatrogascima je trebalo tri sata da izvuku Milana Lovrea, oca fudbalera Gorana, i mene. Njemu tada, hvala bogu, nije bilo ništa.
Nažalost, Zvonko nije imao sreće.
- Doživeo sam kliničku smrt, lekari su se borili za moj život, svi organi su mi otkazali, počev od pluća, preko bubrega, do mozga. Probudio sam se posle dvanaest dana iz kome. Spaslo me je to, posle su mi rekli, što sam imao jako srce. Nisam pio, nisam pušio. Eto, i to je jedna od mojih poruka, naročito mladima, to da se ne prepuštaju olako porocima. Čovek jednostavno ne zna šta može sve da mu se dogodi i koliko je dobro ukoliko ne prkosi sudbini.
- Kolege iz Belgije došle su odmah posle nesreće u bolnicu u Ahen da me posete. Često su me obilazili, tražili su od lekara u Nemačkoj najbolji mogući tretman i najbolju terapiju za mene, uz reči da će oni kao klub snositi sve troškove. Međutim... Neko je bio brži. Sve bolničke troškove, negu i ostalo platio je moj dobri kum Dejan Stanković. Igrao je tada u Italiji i, kad god je mogao, dolazio je da me obiđe i da mi na rastanku kaže: "Labude, samo se ti bori!" Ove njegove reči i danas ne zaboravljam. Mnogo mi pomaže i Aleksandar Janković, kao i moj šurak Milan Đukić iz Australije. Zvezda me nikad nije odbila, uvek je pomagala, i kad je imala i kad nije.
Porodica mu je uvek bila najveća podrška, a povezanost sa suprugom Marinom značila mu je više od bilo čega.
- Moja Marina i ja smo celog života imali izvanredan odnos. Sada sam u situaciji u kakvoj jesam, nepokretan sam, a ona se brine o meni. Kad se desila nesreća, rekla mi je: "Zvonko, ti si vodio računa o meni kad si bio na vrhuncu slave, a sada je vreme da ja to tebi vratim. Ja ću biti uz tebe dok si živ." Srećan sam što pored sebe imam ovakvu ženu. Prijatelji se najbolje poznaju kada dođe stani-pani. Lako je u dobru biti dobar, a kada dođe stani-pani, tad je drugačije.
Milojević je prkosio svim prognozama lekara.
- Život je čudo. Govorili su mi da ću da se hranim na kašičicu, da ću ležati u krevetu, da neću moći da pričam, da će vrh biti ukoliko bih uspeo da sednem. A ja sam seo! Doduše, u invalidska kolica, ali sam seo! Bio sam tri godine u Ribarskoj Banji, ali želim da uradim sve da se oporavim. Uspeo sam i da sednem za volan automobila! Da su me videli doktori, garantujem ti da bi pojeli sopstvenu diplomu, ha-ha-ha! Dostigao sam mnogo više nego što su lekari predviđali. Opet, nisam zadovoljan, jer, čim sam u kolicima, potrebno je još mnogo snage, volje, kao i nekih lekarskih intervencija da bi se to završilo. Čekam bolje dane, čekam da medicina napreduje, jer ne kaže se džabe da kad je glava na ramenima - sve je moguće!
Kurir sport
Bonus video: