Momčilo Mandić, bivši ministar pravosuđa Republike Srpske, prvi direktor biroa RS u Beogradu, predsednik RK Partizan, evropski vicešampion džudoua, gostovao je u emisiji Crna hronika gde je posle 20 godina ćutanja ispričao svoju priču.
- Ja sam od višestranačnih izbora u BiH bio na nacionalnoj strani. Uvek sam imao protivnike koji su stručno i znanstveno vodili propagandu. Znate kako je na Zapadu i na našim prostorima, ako želite nekog da izbacite iz politike, morate ga kriminilizovati. Mada ja sam znao šta sam sve uradio za srpski narod, zato se nikada nisam trudio da demantujem optužbe.
Pre građanskog rata u Jugoslaviji i početka sukoba u BiH, Mandić je bio drugi čovek tadašnjeg bosanskog ministarstva unutrašnjih poslova.
- Radeći na operativi i svim uviđajima, znao sam svaku ulicu i svaku kuću. Iako je bio veliki grad bio je dovoljno mali da se upozna. Uoči rata i raspada Jugoslavije došlo je do raslojavanja ljudi po nacionalnoj osnovi. Već tada sam iz pravosuđa prešao u policiju jer su me vođe SDS kooptirali u pomoćnika u Upravi za suzbijanje kriminaliteta. Bio sam upoznat sa kretanjima u Sarajevu. Tada je došlo do naglog povećanja broja policajaca i osnivanja Zelenih beretki u Sarajevu i manjim centrima. Mi smo znali da se oni naoružavaju, nije se to moglo sakriti. Bio sam tada u vrhu MUP-a i mi smo tražili da se tada preko MUP-a ne primaju bezbroj osoba muslimanske nacionalnosti koji su dolazili iz raznih delova Jugoslavije. Neki od njih nisu znali doći do sedišta MUP-a, a trebali su biti budući branitelji BIH-a.
- Šta se tačno dogodilo? Na mesto pomoćnika za kadrove došao je čovek iz bešihata velike džamije iz Zagreba koji je po 300-400 ljudi preko noći dovodio u razne policijske stanice. Na taj način je stvarana vojska BIH.
Mandić kao drugi čovek multietničkog MUP-a i predvodi grupu srpskih policaja u sukobu sa bivšim kolegama musilimanima
- Mi smo osnovali srpske kolege. Imali smo sastanke gde smo izmenjivali informacije i podatke. Tražili smo od tadašnjeg ministra Delimustafića da se ne naoružava policija, da se ne diže rezervni sastav i da se ne zadužuju dugačke cevi. Međutim, on nije mogao da upravlja i da vlada težnjom Alije Izetbegovića i vrha muslimana koji će stvoriti posle svoju vojsku i vladati BiH - istakao je.
- U Lisabonu je 1992. godine usvojen Kotiljerev plan. Prepodne je Alija prihvatio i potpisao taj plan, dok je posle podne povrgao. Mi smo Kotiljerev plan iskoristili i ja sam poslao jednu depešu u kojoj sam naveo da ne postoji više zajednički MUP i da Srbi osnivaju 5 centara u BIH-u, a to su Banja Luka, Doboj, Bijeljina, Sarajevo i Trebinje. Rekli smo, muslimani idu svojim putem i mi idemo svojim. U dogovoru sa Delmustafićem da Hrvati i muslimani odu u Dom policije na Bjeljave, a sprska policija ode na Vraca u školu za Unutrašnje poslove. Međutim, tamo su nas dočekali naoružani ljudi koji su opkolili tu specijalu i došlo je prvi put do oružanog sukoba u policiji između Srba i ne Srba. Tada su poginula dva specijalca, trojica su ranjena. Mi smo savladali te ljude i ušli u školski centar za policiju na Vraca. Od tada je postojao srpski MUP i srpska policija i počeli smo da radimo ono što smo naumili - rekao je Mandić.
Ubrzo nakon toga Mandić postaje prvi ministar tada još uvek ne formirane Republike Srpske, ali u vladi Radovana Karadžića. Šta se onda desilo pogledajte u videu ispod:
Nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma, Mandić dobija ponovo poziv da se vrati u Republiku Srpsku i da uđe u posle ratnu vladu Radovana Karadžića.
- Predsednik Karadžić je 1994. godine potpisao Vensonov plan u Atini kod Micotakisa. U jednom momentu su Micotakis i Karadžić došli u vilu Bosanka kada je Momo Krajišnik pretio da će se spaliti pred skupštinom ukoliko se usvoji Vensonov plan. Srbija je bila pod jako velikim pritiskom međunarodne zajednice i preko nje se pritiskala Republika Srpska da prihvati Vensonov plan. On je predviđao da ne postoji Republika Srpska, da ima pet regija. Sva naša borba bi otišla niz vodu. Sećam se sastanka na Jahorini kada je sva srpska elita došla da ubedi predstavnike RS da prihvati Vensonov plan. U 4 sata u pola noći je Momčilo Krajišnik digao ruke i rekao: "ko nije za Vensonov plan?" Tu je Dobrica Ćosić, predsednik tadašnje Jugoslavije, izlazio i molio jer je i Srbija bila ekonomski na kolenima zbog blokada i ucena - rekao je Mandić i dodao:
- Sada možete da zamislite kako je bilo nama koji smo gledali na Beograd kao na nešto sveto. Morali mimo volje Beograda nešto da uradimo da bi zadržali nešto što smo stvorili prethodnih godina. Tada je Momo Krajišnik, predsednik skupštine, naveo poslanike da se odbije Vensonov plan i mi smo dobili blokadu na Drini od strane Srbije i uvedene su nam sankcije. A mi bez Srbije, nit bi nastali, nit bi opstali. Tada se pojavljuje Milo Đukanović da nam pomogne.
Mandić se potom dotakao Mila Đukanovića, tadašnjeg predsednika Crne Gore.
- Milo Đukanović je bio dobar Srbin i veliki Srbin. Njega je Karadžić predlagao za predsednika vlade Jugoslavije. Međutim, Slobodan Milošević je izabrao Momira Bulatovića što je bilo uredu. Milo je nama zaista pomagao, dao nam je gorivo i dve poljske bolnice. Da nije njegovog goriva i nafte bilo preko Crne Gore mi ne bi zadržali niti osvojili Goražde, Srebrnicu, Višegrad ili bilo koji grad koji se graničio sa Crnom Gorom i Srbijom. Međutim posle se čovek okrenuo i postao je najveći srbomrzac koga sam ja upoznao u svom životu.
Ostatak gostovanja Momčila Mandića možete pogledati u videu ispod:
Kurir.rs
Bonus video: