Nedavno obraćanje američkog predsednika Džoa Bajdena označilo je ključni trenutak u sve većem takmičenju između Amerike i njenih saveznika s jedne strane i Rusije, Kine, Irana i Severne Koreje s druge strane.
Bajdenov govor je slikovito spojio rat u Ukrajini i širi rat koji se sprema na Bliskom istoku u dve strane istog sukoba. A ako sada napadne i Hezbolah, to će SAD-u i njegovim saveznicima dati znatno prošireno poprište rata i dodatno opteretiti vojne resurse.
Istovremeno se čini verovatnim da će se Tajvan pojaviti kao treća sfera sukoba u idućih nekoliko godina, a možda i pre. I Peking jača svoju vojsku. Mornarica Narodne oslobodilačke vojske već je brojčano veća od kopnene snage, a nuklearne snage brzo rastu.
U međuvremenu Rusija, bez obzira na trajanje rata u Ukrajini, širi svoju proizvodnju. To uključuje i vraćanje oštećene opreme s bojnog polja, a pokreće i sistem proizvodnje. Ruska vojska je sada sposobna za borbu i mobilizaciju istovremeno, s ciljem da proširi svoje redove na 1,5 miliona vojnika.
Jednostavnije rečeno, američki se protivnici spremaju na rat. U Vašingtonu ipak rasprave o nacionalnoj bezbednosti retko kada započinju priznanjem da Kina i Rusija grade svoje vojske ne za obranu, već za napad. "Politiko" piše da bi upravo to trebalo da bude početna tačka svih razgovora o potrošnji SAD-a i saveznika za odbranu.
Ogromni izdaci za oružje, municiju i ljudske živote u Ukrajini trebalo da budu poziv za uzbunu. SAD bi trebalo da počnu da se pitaju je li njihov model snaga koji se sastoji isključivo od dobrovoljaca dorastao zadatku, posebno kada je reč o obučenim rezervama. Ali to nije samo problem SAD-a, već je postao dominantan širom Zapada. A s obzirom na sve s čime se suočavaju Evropa i Azija, možda je vreme za ponovno promišljanje. Trenutni broj vojnika jednostavno nije dorastao zadatku. Zapadne vojske, mornarice i vazušne snage su jednostavno premale da bi odgovorile i na Atlantiku i na Pacifiku, dva poprišta rata koja će definisati ishod svakog budućeg globalnog sukoba.
Rešenje nije ‘okrenuti se Aziji‘, već obnoviti zapadne snage s potrebnim viškom u rezervi. U sve nestabilnijem svetu imperativ je da SAD poveća izdatke za obranu.
Odvraćanje u Evropi i Aziji zahteva stalno stacioniranje, a ne rotacijsku prisutnost, što je bila privremena mera za izbegavanje teških izbora. Ako NATO želi da preživi, odvraćanje i kolektivna teritorijalna odbrana u Evropi moraju biti novi fokus.
U Aziji bilateralne bezbednosne garancije i napori za stabilizaciju područja moraju biti podržani raspoređivanjem SAD-a i saveznika. Amerika mora preispitati kako gradi svoje oružane snage i oružje. Na primer, prošle godine je Amerika imala 25 odsto manjka u regrutaciji, a ove su godine opet ispod cilja. Svoje ciljeve zapošljavanja nije ove godine ispunila ni Mornarica, a popunjavanje posade američkih brodova postaje sve veći izazov.
SAD zato sada treba da prestane da govori o takmičenju velikih sila i zapita se kako bi zapravo izgledala pobeda u ovom sukobu demokratija i diktatura.
SAD mora da odluči i koja su geopolitička središta ključna za njihovu bezbednost i prosperitet građana. Moraju da vrate prioritete nacionalne bezbednosti u donošenje odluka i ponovno da nauče ono što su ranije generacije znale, a čini se da je zaboravljeno tokom proteklih 30 godina: da ne može da zavisi od protivnika kada je reč o osnovnim stvarima za održavanje društva, a zatim očekivati pobedu ako taj protivnik odluči da krene u rat.
Bude li Amerika prisiljena na rat, neće biti vremena za kompenzaciju nedostataka ili gomilanje oružja i municije. Lekcije koje treba naučiti iz Ukrajine, a sada i iz Izraela, takve su da SAD i njegovi saveznici moraju preispitati način na koji su izgrađene njihove vojske, tako da postoji način za slanje velikih snaga na teren ako se to pokaže potrebnim.
Potreban je novi osećaj hitnosti u vezi s pretnjom s kojom smo suočeni, i moramo delovati odmah, piše Politiko.
Kurir.rs/Jutarnji list
Bonus video: