FAMOZNO SVETISLAV BASARA: VANSTRANAČKE POLITIKE
U moru „naših posebnosti“ - cinik bi rekao seljačkih perverzija - jedan od društveno najprihvatljivijih, istovremeno najpogubnijih fenomena jeste fenomen vanstranačkih/nestranačkih intelektualaca, kojima je legion ime i kojih ima više sorta.
U obilju vanstranačkih intelektualaca (svih boja) moja neznatnost najbolje voli one što uz mlako pivo bistre domaću i svetsku politiku pred zadružnim prodavnicama. Od njih je najmanja šteta. To što ispredzadružni vanstranački intelektualci piju mlako pivo pred seoskim prodavnicama, a ne viski u elitnim beogradskim birtijama, ne znači da su njihove vanstranačke politike budalastije od politika prestonih vanstranačkih mrsomuda - ponekad su i suvsilije - to samo znači da nisu ambiciozoni i da nisu bili na pravom mestu u pravo vreme.
Vanstranački intelektualizam je gorki plod dvaju smrtnih srpskih grehova: 1. politike „i jare i pare“ i 2. neodustajnog iznalaženja načina da se pojebeš a da ti ne uđe. Ti grehovi su, kao i svi grehovi, u početku slatki, ali im je pošljedak gorak. Stvar uvek završi tako što izgubiš i jare i pare i što ti - osim što te naguze - pride ispozavrću uši.
Ima u Srbiji iha-ha persona koje žele da utiču na politiku - i koje i te kako utiču na politiku - a koje se pritom nimalo ne pomuče, niti mrdnu dupetom. Takvima naruku ide tupoumnost malovaroških srpskih političara (svih boja), koji žive u zabludi da će im neko „neokaljano“ vanstranačko lice iz oblasti kulture ili sporta basnoslovno povećati rejting.
Pravilo br. 1 glasi. Vanstranački intelektualci (svih boja) nemaju pojma o politici. Počev od oca Srbije i srpskih vanstranačkih intelektualaca Dobrice Ćosića, koji je bivajući vanstranački intelektualac svim novoosnovanim političkim partijama u Srbiji u jednom momentu stekao veću političku moć od svih partija skupa, što i ne bi bilo loše jer su manje-više sve te partije bile ravne qwzru, samo da tu političku moć nije projektovao na ostvarenje svojih pretpolitičkih seljačkih fantazija.
Vanstranačku političku prazninu nastalu odlaskom Ćosića sada pokušava da popuni Matija Bećković, ali on nema ni Ćosićevu „visinu“ - jedva je namakao onu potrebnu za prijem u SANU - ni dubinu, ni energiju, ni glavnu stvar - Ćosićevu prepredenost.
Ni druga, krugodvojkaška i euromahalska strana, ne oskudeva u vanstranačkim intelektualcima. Češći su gosti na televizorima N1 i Nova nego krugodvojkaški i euromahalski političari. Nijednom od tih političara ni na kraj pameti ne pada da ovom ili onom vanstranačkom intelektualcu kaže: je li, prika, jesi li ti član moje stranke i da mu - kad VS kaže da nije - kaže: otkud ti onda pravo da mi govoriš šta treba, a šta ne treba da radim, tim pre što ni sam ne znaš kud udaraš.
Našao bi se neki političar - bilo vlasni, bilo opozicioni - da tom vanstranačkom intelektualcu skreše u brk, stvar je u tome što niko (i slovima niko) od srpskih političara ni sam ne zna kud udara.
I to tako ide sve dok na kraju ne dođe vanstranački muž Mice Zavetnice, koji razbuca dogovor o jednoj listi nacionalne opozicije, na čemu mu od srca čestitam.