Vladan Lukić, legendarni fudbaler Crvene zvezde, bio je jedini srpski vrhunski sportista koji je 1999. godine, tokom agresije NATO i bombardovanja napustio čari lagodnog života na Zapadu i vratio se u zemlju. Lukić se odmah stavio na raspolaganje vojsci i bio raspoređen na položaj.
Njegov postupak ostavio je bez teksta sve u Francuskoj. Vladan Lukić bio je tada u zenitu karijere, igrao je za Mec, klubi koji je pored Olimpika iz Marselja u to vreme bio najjači u državi i borio se za šampionsku titulu. Lukić je tada otišao kod predsednika kluba Karla Molinarija i saopšto mu svoju odluku. Iako je prvi čovek Meca pokušao da ga odgovori od odluke, to mu nije uspelo, Srbin je bio rešen i to je i predočio predsedniku Meca.
Vladan Lukić je sa svojom supurugom Irenom i ćerkicom Sarom uputio u Srbiju. Njegov tadašnji saigrač Nenad Jestrovićotkrio je razgovor između Vladana Lukića i predsednika Karla Molinarija. On je bio prisutan na razgovoru pošto je mnogo bolje govorio francuski jezik od Vladana Lukića.
- I ja sam bio iznenađen, nije mi ništa rekao šta će da kaže, samo mi je rekao hoće da ide kod predsednika, da pričamo. Znam da je stalno pratio šta se dešava na Kosovu - počeo je Jestrović razgovor za Mondo rubriku kod Neše Petrovića u "Mojih Top 11".
- Predsednik je mislio da se on šali, čak je tražio da mu da i terensko vozilo, džip, da se bori protiv NATO zločinaca. Predsednik mu je to dao, izašao mu je u susret. Luka je veliki patriota, davao je 200 odsto sebe, voleo je da zna šta se dešava ovde, bio je neverovatan po tom pitanju, a bio je sjajan fudbaler.
Vladan Lukić o susretu sa Karlom Molinarijem kaže:
- Oko pola godine pre bombardovanja mi je veoma uticajni predsednik Meca Karlo Molinaro, koji je tada bio i potpredsednik Francuske fudbalske federacije, nagovestio šta može da se dogodi Srbiji. On je sa Sicilije, tamo je imao rodbinu i pitao sam ga kako bi on reagovao da je na mom mestu. Rekao mi je da bi bio sa svojima! Tako sam i ja postupio. Nisam išao na trgove i mostove, ali jesam kao vojnik branio zemlju.
Vladan Lukić se po dolasku u Srbiju odmah stavio na raspolaganje svojoj zemlji i pristupio vojsci kao dobrovoljac. Odigrao je i dve prijateljske fudbalske utakmice na Dorćolu i Lionu, kako bi podigao moral u narodu, sa kojih je bila upućena poruka da se obustavi besmislena agresija NATO na našu zemlju. Bio je raspoređen na dužnosti u jedinici RV i PVO u okolini Beograda, a na ratištu je bio sve do kraja ratnih dejstava i potpisivanja Kumanovskog sporazuma.
- To je bila moja dužnost. Uradio sam nešto što sam osećao da moram da uradim. Danas živimo u vremenu kada patriotizam nema neku vrednost. Za mene je to normalan gest, jednog čoveka koji ima nacionalnu svest i ljubav prema svojoj otadžbini - rekao je Vladan Lukić.
Vladan Lukić je tada imao jedan od najjačih ugovora u Francuskoj. U Mecu je odigrao 53 utakmice i dao 10 golova. Mec je u sezoni 1997/98 postigao najbolji plasman u svojoj istoriji, vicešampion Francuske, u tom trenutku napustiti takav život je odlika pravih i velikih patriota, kakav je Lukić nesumnjivo bio.
- Sećam se da sam imao još tri ipo godine ugovor sa Mecom. Tačno je sve to što ste rekli za predsednika francuskog kluba. Ali nebitno, to je bila moja odluka na koju sam ponosan. To je lični čin i o tome ne pričam. Patriotizam se nosi, to je vaspitanje - bio je kategoričan Vladan Lukić.
Lukićeve „ratne fotografije“ u rovu na Kosmaju bile su prvi put objavljenje u Grčkoj, i to uoči posete bivšeg predsednika SAD Bila Klintona Atini.
– Tada su tamo izbile velike demonstracije, a ove moje slike su im poslužile da pokažu kako se brani zemlja. Tokom bombardovanja bilo je i potresnih situacija, kada sam iz jedne kuće u Kumodražu izvlačio mrtva tela porodice koja je tu izbegla dan pre nego što će stradati. Moji ratni drugovi su jedva izbegli smrt dok su postavljali antenu RTS-a na Kosmaju… Ne znam da li je sve to moglo da se izbegne, o tome onda nisam ni razmišljao. Izuzetno poštujem veru, verujem u sud svevišnjeg i pravednost - rekao je Vladan Lukić.
Vladan Lukić rođen je u Sopotu. Dete je Crvene zvezde. Mnogi kažu – „nestašno“. Bio je veliki talenat i, po mišljenju mnogih, nije ostvario karijeru kakvu je igračkim kvalitetima zasluživao. Posle Crvene zvezde je od 1993. godine, nosio dresove: Atletika iz Madrida, Vojvodine, OFK Beograda, Marbelje, Siona, Meca i Panilijakosa. Karijeru je završio sa 30 godina.
Kurir sport
BONUS VIDEO: