Kada smo se upoznale, glumica Nela Mihailović imala je nekoliko manjih i jednu važniju odigranu ulogu, ali mnogo želja. Danas, četvrt veka kasnije, iza sebe ima mnogo uloga, ali samo jednu veliku želju - da živi punim plućima svaki segment života.
Jer, protok vremena nije joj doneo samo uspeh u profesiji, sada je tu i ono dragoceno iskustvo s kojim jedino možemo da prihvatimo sebe onakvi kakvi jesmo. Na početku se nadala, a sada je dokaz da su nadanja vredna ako su iskrena i ako se u njih ulaže. Njen put jeste bio spor, ali je sklona da kaže kako je ipak sve došlo u vreme kom pripada: brak, majčinstvo i, naposletku, uloge.
Gledate li danas sebe jednako kao na početku?
- Dok si mlad, mnogo je teško gledati sebe. Tada sam, kad čujem svoj glas, mislila da nije lep. Strogi smo, ali s vremenom se priviknemo na sebe i naučimo da se suočavamo sa svojim glumačkim bićem na ekranu. Tek kada sam odgledala svoj prvi film "Led" sa distancom od skoro deset godina, pomislila sam: "Bože, što sam bila dobra."
Isplati se biti kritičan prema sebi?
- Da, da bi mogao da budeš bolji. S vremenom postaješ blagonakloniji jer osvešćuješ sebe na pravi način, i u životu i u poslu. Jer, dok ste mladi, lako poverujete u to kad vam neko kaže da ste genije, ali to su zamke posla, koje treba izbeći pokušajem da sagledavaš sebe što objektivnije, da znaš i da si svestan kad si dobar, a kad loš.
Uči li i glumac dok je živ?
- I nikada ne može da nauči. Trudimo se kao roditelji da sopstvenoj deci olakšamo tako što im unapred objašnjavamo život, a nemoguće je, kao što ni s nama nisu to uspeli naši roditelji. Neke stvari moraš sopstvenim iskustvom da prođeš da bi ih sagledao na pravi način. To je ustrojstvo života.
Nema prečica za tu vrstu škole?
- Neko uči brže, neko sporije, zavisi kakav život vodimo, kakav nam je put zacrtan i na šta sve nailazimo. Neko se veoma rano suočava sa smrću bliskih ljudi, neko na to nije spreman ni sa 50. Postoje stvari koje, dok ih sam ne iskusiš i ne proživiš, ne možeš ni da naučiš. A opet, ima onih koje učiš i posmatrajući ljude oko sebe. Kad pričamo o smrti, shvatiš je samo onda kada se suštinski suočiš s tim iskustvom.
Kad naiđu teški dani i želite da što pre prođu, setite li se još Meše Selimovića?
- Da. I često kažem: "Zar je nada u tome da sve prođe?" A i sama izgovaram: "Ma dobro, proći će." Onda zastanem i pitam se pa gde je onda tu život. Činjenica je da sve prođe, ali u tom prolaženju prođe i život, pa ostaje samo da se pitamo kako smo ga i koliko zaista živeli. Još mi ne izlazi iz glave nagli i prerani odlazak Jagoša Markovića, što se desilo kao udar groma u pozorišnom svetu. Čim sam čula, samo sam sebi i ćerkama izgovorila da se mora svaki trenutak živeti. Ne možemo odlagati, stalno juriti i ponavljati da ćemo se videti jednom, da ima vremena. Nema vremena! Život mora da se živi u trenutku i punim plućima.
Umete li to?
- Otkako smo se preselili u novi stan, imam utisak da su mi stalno neki ljudi u kući i da intenzivno živim. Ne više samo kroz posao, već i sa prijateljima i porodicom. Kad god sam slobodna, makar i dva sata, predložim da odemo negde zajedno, na ručak... Tužno je što nas na to uvek podsete neke tragedije. Tri dana pred Jagoševu smrt osetila sam potrebu da mu napišem poruku. Naravno, to nisam uradila. A onda me je stigla vest da ga više nema i da ne mogu da je napišem. Mogu, ali odgovor neću dobiti. To sam uradila i sa Glogijem, sa tatom kog prvi put u životu sedam dana nisam čula. Oprostila sam sebi, jer mi ni tata ne bi zamerio, ali me je dugo bolelo razmišljanje o njemu... Kao da bi se nešto promenilo.
Plaši li vas brzina protoka vremena?
- Ne razmišljam o prolaznosti jer to nikako ne mogu biti optimistične misli. Samo se uznemirim kad pomislim da će za još samo jedan tren opet proći četvrt veka. Treba živeti svaki trenutak do kraja, pa šta god je u njemu. Ubrzani tehnološki napredak odneo nam je mnogo toga. Nekad pomislim da više ne primećujemo druge. Svi su usmereni ka nekom cilju, dnevnom, nedeljnom, godišnjem, životnom... To nije život, ne možeš živeti bez ljudi oko sebe. Nekad pitanje "kako si" nije bilo usputno, čekali smo odgovor na njega, a danas je to uzrečica i odraz lepog vaspitanja. I ne što ne čujemo odgovor, nego imam utisak da ga i ne očekujemo. A prođe sve, prebrzo. I sve je brže kako starimo. Kad imaš decu, to se najviše primeti jer one rastu i postaju ljudi za tren.
Vaše ćerke su skoro punoletne.
- Marta to postaje u januaru, Petra dve godine kasnije. Već su devojke, odgovorne za sebe, ali i mi smo tu, baš kao što sam i ja još pod okriljem svoje majke. Bar ona to tako vidi. Zauvek si dete svojih roditelja i tako treba da bude.
Divno ste jednom opisali kako ste ih rodili u vreme koje im pripada.
- Možda sam ih kasnije rodila, ali danas je lepo što me često teraju da podetinjim, nekako sam mlađa uz njih. Otkrivaju život i svet onako kako to pripada mladosti, pitaju se nad životom i nekim temama i time me vraćaju u moju mladost. A ja imam dobru osobinu da kao slon pamtim te svoje godine, znam kako sam ih prolazila, o čemu sam mislila, pa kad pokrenu neku temu, osećam se mlađa što pričam o tome s njima.
Šta biste im, kada bi vam jedna od njih dve rekla da želi da studira glumu, rekli? Da li tek sada razumete roditelje kao im je bilo kada ste im saopštili da ostavljate medicinu i odlazite na akademiju?
- Brzo sam ih razumela kad je tata to nazvao pravim imenom, brinući zbog neizvesnosti glumačkog posla. Iz tog iskustva sam zapravo i naučila da bih sad, kad bi neka od ćerki saopštila da hoće da proba na glumi, rekla da ću biti uz njih i da ću im dati vetar u leđa. Pričala sam im o poslu i svom strahu da postanu glumice. Pritom je moja pozicija u odnosu na moje roditelje teža jer sam i sama glumica koja je uspela nešto da uradi, a one bi nosile teret mog imena. Ali s tim se moraju same izboriti.
Jesu li nasledile i vašu skromnost jer je fascinantno koliko vas popularnost nikada nije uzdrmala?
- To je stvar karaktera što dobijemo po rođenju. Nadam se da je i njima to dato. Tako je lako uzleteti u svemu, posebno u ovom mom poslu, koji ti da prostor da blesneš, ali to je stvarno tren. Trajanje je mera uspeha. A za to se debelo treba boriti. I za to nikako ne smeš u taj blesak poverovati i misliti da će bleštati zauvek. Njih dve imaju i oca koji je u sličnom poslu, posmatraju i nesvesno upijaju. Nadam se da, kojim god putem budu išle, u te zamke uspeha neće upadati i da će stajati čvrsto obema nogama na zemlji i biti mudre da osluškuju sebe i svoj uspeh jer će ih to gurati napred. To je recept za trajanje.
Kako ste nalazili meru u poslu?
- Odbijala sam uloge, čak i kao mlada, kad sam mislila da me prostor koji mi se nudi ne inspiriše. Neke uloge sam priželjkivala, posebno u pozorištu. Ali uloge ne biramo mi, one biraju nas. Neke su mi izmakle, a stigle su me neke koje nisam ni slutila. Sigurna sam da je to bilo tačnije i da mi je s njima bolji put nego da sam imala priliku da svaku ulogu ja biram. Sada znam šta je za mene, a šta ne, ali u mladosti često mašimo sa sopstvenim željama i izborima. I tu treba imati mnogo sreće.
Je li to što čekate da vas biraju protivteža moći koju imate kao javne ličnosti?
- Biti u javnom poslu nameće odgovornost. Svako od nas ima pravo na izbor da li hoće da se oglasi i kaže svoj stav. Ja kao javna ličnost imam priliku da budem pitana i da dam svoje mišljenje. U određenim trenucima sam u obavezi da to svoje mišljenje iznesem, jer time mogu da utičem na publiku, da je isprovociram na razmišljanje. Neke kolege ne zanima da pričaju, a ja mislim da nam je to odgovornost.
Provokacija je zadatak i pozorišta i filma.
- Tako je, da provociramo narod da promišlja. Postavljamo pitanja, često ne dajemo odgovore, ali navodimo na razmišljanje, što je važno posebno u ovim vremenima u kojima je sve ustrojeno na to da ne razmišljamo svojim glavama, nego da njima klimamo. Sistem je ustrojen tako da narod radi ono što mu se kaže. Time se amputira sloboda mišljenja. Zato je naš uticaj važan i ne možemo ga ignorisati i živeti sami sa sobom.
I kultura se, iako uvek zadnja rupa na svirali svakog društva, pokazala kao važna kad nas je virus saterao u kuće, a ratovi u svetu u sopstveno dvorište.
- To koliko je važna kao duhovna hrana bez koje smo siromašni, usadili su mi još roditelji. Ona je temelj svakog zdravog društva. U izolaciji se videlo kako se ljudima kreativnost budila kao način da prežive odsustvo fizičke slobode. Onda tražiš spas u mentalnoj slobodi, koja buja u kulturnim sadržajima. Ako sam nekada videla nešto dobro od tehnološkog napretka, bilo je to tada zbog društvenih mreža. Brzinom svetla se širio divan sadržaj jer su, u nemogućnosti da zagrle najbliže, ljudi otkrili kreativnost u sebi.
Kad spominjemo poruke filma, poslednji u kojem ste odigrali glavnu žensku rolu "Heroji Halijarda" uči nas važnom delu naše istorije.
- Rekao je Lauš da ima nečeg antičkog u tom tekstu. Sve se svodi na to da su porodica i ljubav srž i suština života. Sve drugo su posledice nekih ludih glava, pogrešnih opredeljivanja i besmislenih razdora zbog različitih ideologija. Nema tu pobednika i poraženih, svi su gubitnici. Ta moja Dušanka Jović sinonim je prave srpske majke, vezane za ovaj mentalitet i prostor. Dala mi je prostor u kom sam lako mogla da je odigram sa svojim životnim i glumačkim iskustvom i na nju sam veoma ponosna.
Sitno brojimo do 8. novembra i premijere duodrame "To kad uhvati, ne pušta" Milana Karadžića u Zvezdara teatru. Da očekujemo malo komedije?
- To je jedna od onih priča iz "Đekne", a igramo Mima Karadžić i ja. Vrlo je zanimljivo baš u ovim vremenima, a nimalo nije ni prizemno, niti samo komično. Zapravo, to je priča o odnosu dvoje ljudi koji su smešteni u određenu sredinu, a inicijalna kapisla je hipohondrija tog muškarca i uzbudljiv i zanimljiv odnos njih dvoje. Radujem se novom susretu s publikom.
(Kurir.rs / TV Ekran / Jasmina Antonijević Milošević)
Bonus video: