Ovojesenje predizborne radnje na krv i nož zavađenih (jebenih) stranaka (svih boja) kao jaje jajetu liče na prethodne predizbornosti, što će reći da su nemaštovite, neduhovite, jednom rečju dosadne ko proliv. Majke srpske propagande (svih stranka i boja) daleko su od, recimo, makedonskih, koje su majstorski „osmislile“ efektan predizborni spot. Kratak opis spota. Budi se neko devojče, očigledno mamurno, ugleda pored sebe nepoznato momče, skoči ko opareno, drekne: „Koj si, be, ti, otkud ti ovde“, a momče, takođe mamurno, zboruva: „Ti si me lično sinoć izabrala, posle ebenje nema kajanje.“
Osim što je duhovit, spot je i ubitačno tačan. Tako to ide u višepartijskim sistemima: izabereš stranku, pa ako se (za)jebeš, ništa ti ne vredi da se kaješ do sledećih izbora.
Napred rečeno ne znači da ebenje nije tema i u Srbiji. U tom su smislu majke opozicione predizborne invencije po ko zna koji put pustile u opticaj spin da Visoko Mesto nije sin svog oca, nego mog dobrog poznanika, novinara Fahrija Muslijua, kome toplo preporučujem da uradi DNK test i tako spreči buduća predizborna šikaniranja po srbskim žutarama.
Cincarsko-kalburski spin je smišljen sa sumašedšom idejom da u glavama širokih narodnih masa pokrene sledeći kolektivni tok misli: aha, taj veliki Srbin, taj zakleti branitelj Kosova, u stvari je 50 odsto Šiptar, krv nije voda, nećemo više glasati za njega.
Visokom Mestu je lako zato što njegovoj propagandnoj mašineriji zdušno pomaže opoziciona propagandna mašinerija, i to u tolikoj meri i toliko udarnički da se u meni ponovo bude stare teorijskozavereničke sumnje da je sve to deo nekog dogovora. Kako drugačije objasniti odluku United medije da tokom kampanje zabrani emitovanje plaćenih stranačkih spotova. Ta je odluka - predvidivo i tipično za United mediju - opravdana visokoetičkim motivima, ali je u suštini isti qwrz kao i onomađašnje „zamračenje“ kad se protiv supremacije državnih i paradržavnih programa televizor N1 borio prekidom emitovanja svojih.
Slična je sudbina - dakle fijasko - i celovečernjeg dokumentarnog filma, jebitačno naslovljenog „Ja, Aleksandar, državni gambit“, koji nisam gledao - mada sam dolazio u iskušenje da se najedem gljiva ludara i da ga pogledam - ali za koji osnovano sumnjam da je potpuri Visokih govorancija, obraćanja, otvaranja auto-puteva i drugih poslova i dana.
Ako je ideja filma da Vučićevim pristalicama otkriju mračnu istinu o Vučiću i da ih presaldume, to je budalaština. Em niko od pristalica - osim onih zaduženih za kontrapropagandu - neće pogledati taj uradak, em što se, sve da ga pogledaju tri put zaredom, ništa ne bi promenilo, jer su svi sve iz filma videli uživo i u svemu tome im ništa nije smetalo.
Ako je pak ideja da „Gambit“ pogledaju pristalice opozicije - i oni su to sve videli - i to više puta, najpre lajv, potom u N jediničinim dnevnicima i specijalnim emisijama - i sve im je to smetalo, ali zahvaljujući tupoumnosti opozicije nisu ništa mogli da urade osim da se kaju, bez ebanje.