Ratni sukob Izraela i Hamasa ušao je u 32. dan. Televizija Kurir prošle nedelje bila je u Izraelu gde je svedočila užasima ovog rata.
Naš reporter Nikola Vujović razgovarao je sa Goranom Mekićem, Srbinom koji živi u Izraelu, a ovo je njegovo svedočanstvo o masakru Hamasa 7. oktobra.
- U početku dok nismo čuli te rafale i dobili informacije da su teroristi pokušavaju da uđu u naš kibuc, prva reakcija je bila 'okej, raketni napadi', na šta smo i navikli manje-više i da se sklanjamo u sklonište. Tek onda su počeli neki filmovi kad smo čuli rafalnu paljbu i kad smo čuli šta se dešava. Ja sam bio u kontaktu sa jednim čovekom koji je bio odgovoran za oružarnicu kibuca, tako da je on dobio informacije sve vreme od ljudi iz civilne bezbednosti koji su se broili protiv terorista da im treba municija i da treba da im non-stop doteruju municiju - - kaže Goran Mekić.
Prepričao je trenutke horora 7. oktobra.
- Mogu da kažem da je bio horor, užas. Probudile su nas rakete ujutru, međutim, kao što ste sad čuli, odmah zatim smo čuli rafalnu paljbu koja mislim, mogu da vam kažem da sam prvi put u životu osetio strah zato što sam bio sa sinom od 11 godina u skloništu, i naoružan samo pištoljem u tom trenutku. Nismo znali šta se dešava ni koliko ih je, ni da li je u pitanju jedan, dvojca, da li je desetorica, dva'es. Na kraju se ispostavilo ono što i svi znate, da smo imali sreće za razliku od mnogih drugih kibuca koji su preživei masakr - dodao je.
Prisetio se potresnih reči svog sina.
- Imamo protivraketna skloništa. Ne skloništa protiv terorista, ne mogućnost zaključavanja. Pratili smo informacije koje smo dobijali od civilne odbrane. Bilo je strahovito. Znači 48 sati neprospavanih. Trenutak kad te dete pita A tata, ako tebe ubiju da li mogu da koristim tvoje oružje. U isto vreme objašnjavati njemu, smirivati ga. Pitanja gde je vojska, zašto nema vojske da nas brani. Užas - priseća se Mekić.
Nije bilo lako preživeti te sate.
- Strah, strah. U isto vreme pokušaj da se kontroliše situacija koliko toliko, da se detetu objasni šta se dešava, jedanaestogodišnjem detetu. Dete koje ne spava, koje nije spavalo zajedno sa mnom 48 sati, reagovalo na svaki mali udar.
Kako kaže, dugo nisu smeli da napuste sklonište.
- Prvih osam sati nismo izlazili iz skloništa uopšte. Kad smo dobili dojavu da je vojska i da je u kibucu onda smo prvi put izašli iz skloništa, ali sledećih 48 sati nismo spavali. Bili smo u pripravnosti. Dobijali smo informacije da i sutradan isto bio neki pokušaj napada, teroristi su bili i dalje oko nas, u toj opštini. To je mala opština, 15 hiljada stanovnika, svi se znamo, znači svako je izgubio nekog koga poznaje. Ja lično znam 50, 60 ljudi koji su ubijeni ili nestali. Moja ćerka je izgubila školske drugove, razredni su prepolovljeni. Ne znam da li ćemo se ikad oporaviti od oboga što nam se desilo.
Opisao je dramatični upad hamasovaca u kibuc.
- Deset momaka se borilo protiv 70 terorista koji su se približili našem kibucu, uspeli su da uđu. Dva člana kibuca su ubijena. Jedan je izgubio, odgovorni za obezbeđenje u kibucu, pogođen je RPG-om, izgubio je nogu. Jedan momak koji je pokušao tada da ga spasi pogođen je u ruku. Na kraju, uspeli smo da se odbranimo, tako da, imali smo sreće, ali mnogi drugi nisu.
Stariji sin je, srećom, preživeo masakr.
- Moja ćerka me je zvala, sve to se dešavalo 50 metara od kuće gde je ona bila sa majkom. Kasnije se ispostavilo da je moj stariji sin bio u kibucu Niroz koji je izgubio 150 članova kod porodice koja je oteta, bio je kod druga i u 5 sati se dvoumio da li uopšte da ostane kod njega da spava, da li da se vraća u kibuc, da li da ide na tu žurku. Na kraju je odlučio da se vrati. Roditelji dečka moje straije ćerke Mie su ubijeni. Oni su među prvima ubijeni.
Priznaje da su mu najmračnije slike prolazile pred očima.
- Raznorazni filmovi su prolazili kroz glavu. Šta ako se pojave iza ovog prozora, šta ako se pojave iza onog prozora, šta ako dođu a ja nemogu da zaključam vrata iznutra. Šta ako raketom razbiju vrata.
Napokon, dočekali su spas.
- Prva evakuacija je bila u nedelju uveče. Ja i moja deca nismo uspeli sa tom evakuacijom da izađemo. Mi smo u ponedeljak ujutru pod pratnjom vojske ceo kibuc je evakuisan u ovaj hotel na Mrtvom moru.
Posle svega, jedini smisao življenja su mu deca.
- Mogu reći da mi deca daju snagu, deca su ta koja mi daju snagu i ulivaju. Zbog njih smo ovde i mogu samo da bude msrećan što su moja deca živa, ali mnogi njihovi drugovi nisu živi više.
Ne veruje da će se s porodicom u skorije vreme vratiti u kibuc.
- Ja ne mogu da živim mirno u kibucu znajući da, recimo, moja ćerka ide na žurku pored kibuca, da mi sin ide kod druga, da se deca igraju pored ograde a da je sa druge strane Hamas i da je teroristička organizacija tamo. Ne vidim mogućnost našeg vraćanja a da je Hamas i dalje tamo.
Kurir.rs
Bonus video: