LIDIJA I BOJAN IZABRALI DA SA TRI SINA ŽIVE U SELU UMESTO U BEOGRADU! Jedva stvar je presudila da se presele u Dubnicu
Kada mlada žena iz Beograda pristane da ode iz grada u selo, to može da znači ili da mnogo voli svog supruga, ili da je svim srcem spremna da se suoči sa izazovima koje novi život donosi.
Kako, inače, objasniti da je danas dvadesetdevetogodišnja Lidija Zdravković, albanolog po zanimanju, pre dve i po godine odlučila da sa suprugom Bojanom krene u okolinu Vranja i pronađe kuću u kojoj bi samo povremeno boravili.
– Pošto je pristala da se vrati iz Beograda za početak smo živeli kod mojih roditelja u porodičnoj kući u centru Vranja. Lidijini roditelji takođe žive u Vranju, tako da su opet blizu ćerke. Ali kada je počela korona, postalo nam je pretesno. Dane smo provodili u istom prostoru i onda smo se dogovorili da potražimo vikendicu u okolini u koju ćemo moći da odemo kad god poželimo. Baš u tom trenutku se oglasilo Ministarstvo za brigu o selu svojim programom pomoći oko kupovine kuće i povratak mladih i mi smo se prijavili među prvima.
"Zahvaljujući toj pomoći, danas živimo u selu Dubnica na oko šest kilometara od centra Vranja, sa tri sina i ovo je od pre godinu dana naš stalni dom. Mladi koji su u dilemi selo ili grad ne treba dugo da se dvoume. Sela, ako nisu baš neka zabačena, bez struje i vode, pružaju užitak veći nego grad. Pre svega zbog širine prostora, slobode da šetate po svom dvorištu, da ste po čitav dan u prirodi čim izađete iz kuće. Naša ima oko 70 kvadrata i plac od 20 ari", priča za naš list Bojan Zdravković, glava porodice, piše Politika.
Deca su na oku sve vreme dok se igraju. Čist vazduh, bašta, sve su to velike prednosti života na selu. Pomoć od 1,2 miliona dinara, koliko su 2021. dobili od Ministarstva za brigu o selu, im je, kaže, mnogo značila, jer pre dve godine cena kuća i placeva nije bila ni približno visoka kao danas.
„Za kupovinu kuće uz pomoć države, odnosno nadležnog ministarstva, trebalo je da ispunimo neke uslove, među kojima su i da nemamo nikakve nepokretnosti u svom vlasništvu. Sve smo ispunjavali i stvarno smo vrlo brzo potpisali ugovor i za 20 dana postali vlasnici prve nekretnine u životu, što je dobar osećaj”, priča tridesetšestogodišnji Bojan.
Imali su sreću da je kuća bila u dosta dobrom stanju, građena od čvrstog materijala. Ima vodu, struju, bunar, u blizini je osnovna škola, prodavnica, crkva...
„Ja sam, potom, počeo polako da je sređujem, krečim i posle godinu dana prošlog avgusta smo se uselili. Dodatni razlog našeg preseljenja u selo je i što smo mogli da radimo od kuće. Ja sam završio Višu šumarsku školu, Lidija fakultet, tako da nam ni to nije prepreka da odemo iz centra Vranja”, napominje Bojan.
U poslednja tri meseca porodica se proširila za još dva dečaka blizanca Petra i Iliju, tako da trogodišnji Bogdan – najstariji sin – sada ima i društvo.
Bojan dodaje da mu se posebno dopada što ponovo ima priliku da popriča s komšijama u selu koje ima oko 200 kuća. Dopada mu se i što su jedni drugima na usluzi. Zajednički se pije kafa, obeležavaju slave…
„U gradu je toga sve manje. Ne znate ko vam je prvi komšija i niko se nikome više ne javlja. Ovde postoji stari srpski običaj da ti je komšija kao najrođeniji i do toga se drži”, kaže Bojan.
Dok Lidija gaji mališane, on radi kao komercijalista. Kad god im nešto zatreba, imaju automobil i odu do grada. Sve je blizu.
„Budući da su kuće u poslednje vreme znatno poskupele, bilo bi odlično kada bi se resornom ministarstvu odobrio veći budžet za ovaj program. Mnogi bi se vratili, siguran sam. Nas su prijatelji u prvi mah odgovarali od te ideje, ali kad nam danas dođu u goste, ne ide im se kući. Kad dođem u Beograd i vidim svu tu gužvu, nervozu, pomislim kako smo uopšte mogli da živimo u tom haosu. Premali je grad za sve koji su došli i koji bi tek da dođu i zato je ideja Ministarstva za brigu o selu pun pogodak za sve mlade. Nijednog časa se nismo pokajali što smo krenuli u ovu avanturu”, navodi Bojan.
Lešnici kao dodatni izvor prihoda
Posle kupovine kuće, od prethodnog vlasnika smo kupili i plantažu pod lešnikom sa oko 120 sadnica koje su u punom rodu, tako da nam je to dodatni izvor prihoda. Lane smo ispekli i 100 litara rakije od šljive, što je odlično za prvu godinu života na selu, naglašava Bojan Zdravković.
Do kraja godine mladima 2.650 kuća
Od kada su iz Ministarstva za brigu o selu krenuli u realizaciju programa dodele sredstava za kupovinu seoskih kuća, trećina podnosilaca prijave prešla je iz grada u selo. Prosek godina dobitnika kuća je 29,8, a planirano je da do kraja 2023. bude dodeljeno 2.650 kuća u selima u svim delovima Srbije.
Najviše dodeljenih do sada je u Bačkoj Palanci – 138, sledi Sombor – 135. Na jugu najviše kuća dato je u Knjaževcu (26), Aleksincu (25), Pirotu (25), Dimitrovgradu (23), Leskovcu (13), čak i u Medveđi i Bujanovcu po jedna.
Selo sa najviše dodeljenih kuća je Bačko Petrovo Selo – 77, a na jugu u selu Željuša, opština Dimitrovgrad – 12. Južnobački okrug ima najviše kuća – 377, a na jugu Pirotski okrug – 64.
Najjeftinija kuća staje 399.000 dinara, nalazi se u selu Torak, opština Žitište. ima 64 kvadrata i sedam ari placa.
Maksimalan iznos od 1,2 miliona dinara dostigle su kuće u opštinama Sombor, Sečanj, Zaječar, Ćuprija, Bojnik. Kuća sa najvećom okućnicom od 2,5 hektara nalazi se u selu Dedevci, grad Kraljevo (134 kvadrata sa imanjem sada je posed mladog poljoprivrednika koji ima 21 godinu).
Kurir.rs/Politika