Pre neki dan mi se dogodilo nešto što mi se nije dogodilo najmanje 35 godina. A evo šta, što reko Blic: prestajao sam otprilike pola sata u redu da bih kupio ulaznicu za film „Čuvari formule“, snimljen po romanu „Slučaj Vinča“ mog prijatelja Gorana Milašinovića, u režiji Dragana Bjelogrlića. Da je u holu Rode Cineplex još bilo i tapkaroša - tih divnih izumrlih stvorenja - sve bi bilo kao u starim dobrim vremenima. Ali jbg, nikad dva dobra zajedno.
Gužve pred bioskopskim blagajnama su retke zveri. Pozorišta - za koja se smatralo da će ih film pozatvarati - rade punom parom, ali retko koji filmski megahit napuni salu nekog cineplexa duže od dva-tri dana. Filmovi Dragana Bjelogrlića su vratili publiku u bioskope. S dobrim razlogom.
Bjela pravi takozvane bioskopske filmove - na koje filmofili iz Krugova Dvojke pomalo popreko gledaju - koje nipošto ne treba pomešati sa u Srbiji dominantnim filmskim žanrom, populističkim filmovima koji se prave za raju, ali koje raja slabo gleda.
„Čuvari formule“ nemaju „Tominu“ energiju, nisu je mogli ni imati, reč je o podžanru bolničkog filma - nagledali ste se takvih tušta i tma - koji po definiciji isključuje dve bitne komponente fatalne filmske privlačnosti - svetlost pozornice i jebačinu - mada će jebačine malčice i biti, ali sa vrlo dobrim dramaturškim razlogom. Inače, sve ostalo što ima „Toma“ - izvanrednu produkciju, režiju i glumu - imaju i „Čuvari formule“.
Tema filma je najmisterioznija javna tajna u novijoj istoriji Srbije - havarija nuklearnog reaktora u Vinči, ozračivanje vinčanskih fizičara i njihovo lečenje (i izlečenje) u Francuskoj.
Dotle je sve javno i opštepoznato. Ono što je bilo (i ostalo) tajno jeste pitanje od 1.000.000.000 sendviča: da li su se ex-yu fizičari ozračili radeći na nuklearnom programu za naučne (i medicinske) svrhe ili su najebali pokušavajući da pomoću štapa i kanapa naprave atomsku bombu.
„Čuvari formule“ će samo donekle odgovoriti na to pitanje, ali im to „samo donekle“ nije mana, jer film nije istražni organ. Pošto ja nisam film, uzeću si pravo da decidirano ustvrdim da je bila reč o radu na atomskoj bombi. Nije Otac srpske atomske bombe Novokoštunica, Jovanović, prvi koji je zaključio da A bomba znatno jača suverenitet.
Daleko od toga. Svojevremeno su to dokonali i mnogo jebeniji - ali u stvarima nuklearne tehnologije podjednako tupoumni - igrači od Jovanovića. Čija je to tačno ideja bila - Titova, Rankovićeva ili kolektivna - ostaće tajna. Ali to sada nije bitno. Na Jovanoviću je da nastavi tamo gde su Tito i Ranković stali. Predlažem mu samo da reaktor iz Vinče premesti u Guču.
U jednom dubljem sloju filma - ne znam da li slučajnom ili namernom - ispod ličnih ljudskih drama u „Čuvarima formule“ se naziru i obrisi kolektivne drame (možda pre tragedije) jednog društva koje nije u stanju da okreči fasade u prestonici, a sanja o moći koju donosi A bomba.