Duž granice Grčke i Turske vijuga široka reka Marica, na čijim obalama su Srbi prvi put doživeli veliki poraz od Otomanskog carstva 1371. godine
Evropska Turska, sa deset miliona stanovnika i teritorijom od 2.300 kvadratnih kilometara, veća je od mnogih zemalja, a po istoriji i geografskim čudima koja skriva bogatija od mnogih. Crno, Mramorno i Egejsko more zapljuskuju njegove obale.
Seta i bol
Duž granice Grčke i Turske vijuga široka reka Marica. Na obalama ove reke Srbi su prvi put doživeli veliki poraz od Otomanskog carstva 1371. godine, kada su, opušteni pred bitku, bili presretnuti, cela vojska rasturena, a srpski vladari Vukašin i Uglješa Mrnjavčević su poginuli.
Kažu da je vest o ovom porazu tako teško pala caru Urošu da je, čuvši šta se dogodilo, pao na zemlju i preminuo od srčanog udara. Zato na njene obale dolazim sa setom i bolom.
Reka o svemu ovome ćuti, nosi na svojim vodama bezbroj ptica, ona je džinovsko ogledalo neba i duša svih stanovnika, pa i nas, putnika namernika, koji je katkad nemarno prelazimo. Možda se reka preko dana može užurbano preći preko jednog od desetine kamenih mostova, podignutih pre više vekova rukom tako veštih neimara da izdržavaju i današnji saobraćaj, teške kamione i autobuse koji preko njih, uskih, tutnje. No uveče, kada sunce na zalasku rasprši svoje boje njenim vodama, koje podsećaju na beskrajno duge devojačke kose, nema tog prolaznika koji ne bi zastao da se divi i uživa u igri neba, rečnog toka i kamenih mostova.
Naročito ako prelazi, kao ja, jedan od retkih novih mostova, Most NATO konjice, pokraj sela Bosna. Iako je selo udaljeno, skrajnuto i na mapi i od života, pošao sam makadamom ne bih li video kako izgleda život u ovoj dalekoj i svetu nepoznatoj Bosni. Govore li srpski ili bošnjački? Svađaju li se kao u našoj Bosni? Da li su selo nastanile izbeglice devedesetih ili naši davni preci? Možda su ime dali kao podršku Bosni tokom rata? U ćoravim sokacima, kraj blatnjavog puta punog rupa i bara, bilo je samo goveda i živine. Nisu mi otkrili tajnu ovog mesta. To nije učinio ni jedan domaćin, čistokrvni Turčin, kojem sam se džabe obraćao na srpskom, bošnjačkom i sijaset drugih jugoslovenskih jezika i narečja.
Preko Mosta NATO konjice, dok zalazi sunce, jezde magareće zaprege i stari, drndavi automobili. Zaljubljeni parovi spustili su se na obalu, pa očijukaju pokraj pecaroša. Njima NATO ni Bosna ne znače isto što i meni.
Nešto dalje desetak pari vrednih ruku zaronjeno je u zemlju. Pognuta leđa, seljačke kecelje, težački životi posvećeni uzgajanju kupusa. Starijim ženama lice je uvijeno u maramu, jedva su im oči ispod marame prosijavale. Kada sam jednu baku zamolio za fotografiju, ciknula je i pobegla na drugi kraj njive kao da sam je pozvao da sa mnom odmah tu, u kupusu, legne u postelju! Ko zna ko su te radilice, iz kog kraja Turske ili sveta dolaze. Domaćini mi pokloniše jednu veliku glavicu: lepši kupus od ovog, bosanskog, dugo nisam okusio!
Hangar bez vrata
Preko polja punog strnjike uspeh da se probijem do visokog betonskog hangara bez vrata. Izgrađen davne 1911. godine, služio je za helijumske balone, i to vojne. Prvi leteći objekti korišćeni u vojne svrhe bili su baloni i zmajevi. Francuzi su ih koristili još 1794. godine u Bici kod Flerija protiv Austrije, ali je još u 14. veku zabeleženo da su Kinezi, a zatim Mongoli, koristili papirne balončiće na otvoreni plamen, „nebeske fenjere“, za prenošenje svojih poruka. Tokom Prvog svetskog rata džinovski baloni služili su za prikupljanje podataka, otkrivanje položaja neprijatelja i navođenje artiljerijske vatre, kao i za prenos dobara, ali i poruka i ljudi preko fronta. Bilo je teško njima upravljati, a bili su i lake mete, pa se od njihove upotrebe brzo odustalo. Fotografije na kojima ljudi nalik mravima pokušavaju da obuzdaju balon preko pola neba od ranog detinjstva su mi budile maštu. Malo je tragova o balonima, sem tih slika, preživelo da današnjih dana, i ja sa uzbuđenjem razgledam puste i hladne zidine hangara.
Tačno preko puta, u drugoj strnjici, ostaci su starog hamama. Od velike građevine ostao je samo dvospratni fasadni zid kroz koji proviruju oblaci i u daljini napuštena kupatila. Vizantijci su Turke zarazili kupatilima u kojima se svirala muzika, ispredale se priče, igrale društvene igre i bistrila politika. Ugovarali brakovi i ratovi, vršila nužda, čistili i duša i telo. Unutar kupatila su i saune, mreža kada i česmi sa rmpalijama - maserima koji jedva čekaju da im neko plati kako bi mu izvrnuli ruke i raščerečili kosti, a sve to dok tršavom četkom ili sunđerom grebu po leđima. Kažu, to skida ne samo prljavštinu već i spoljni, mrtvi sloj kože, omogućavajući joj da se obnovi i osveži. Meni se činilo da mi skidaju celu kožu, da sunđer grebe unutrašnje organe. Napušteni hamami značajne su istorijske znamenitosti, ali ih ima na svakom ćošku, pa su neki pretvoreni u prodavnice ili banke, a mnogi čame zapušteni, čekajući neku buduću svrhu. Divim se arhitekturi šupljikastih kupola od kojih su načinjeni krovovi. Ko li je dolazio u ovu nedođiju da se kupa? Zdanje je udaljeno od grada. Turci kažu: „Glas o dobrom hamamu se daleko čuje, a o lošem još dalje!“ Popeh se na krov da načinim lepe fotografije kad se niotkuda pojavi policija: penjanje na kupolu vodi u propadanje, a propadanje u bolnicu, pa me mole da to ne činim! Otkud su se oni stvorili, zar porušeno zdanje neko stalno nadgleda? Da me nisu ocinkarili psi koji spokojno leže po putu?
Uglavnom sterilisani
U jednom od najstarijih objekata napravljenih ljudskom rukom - Gobekli Tepe, hramu iz doba neolita, pronađeni su dokazi da su psi još tad živeli s ljudima. Možda su baš na teritoriji današnje Turske psi prvi put pripitomljeni? To niko sa sigurnošću ne može da tvrdi, ali je činjenica da nigde na svetu nisam video tako brižan odnos meštana prema psima lutalicama. Psi leškare svuda po ulicama turskih gradova i putevima. Čini se da je zastupljeno svega nekoliko rasa, a većinom su veliki i umiljati. Iako je retkost da se vidi kako neko na ulici mazi pse, oseća se da su odrasli uz puno pažnje i ljubavi. To se vidi iz karaktera pasa koji nisu uplašeni, mirni su i mazni. Turska je uvela niz zakona kojima štiti lutalice, kojima se zajednice obavezuju da se o njima staraju, u skladu, kako to Turci tvrde, s muslimanskim načelima dobrote i humanosti. Čini se da nema gladnih pasa: na određenim mestima mesne zajednice, ali i humanitarne organizacije obezbeđuju hranu i vodu. Zato psi ne prave haos po gradovima, naučeni su da ne preturaju po smeću i ne napadaju prolaznike. Većinom su sterilisani i vakcinisani, pa na ušima nose oznake koje stavljaju do znanja da se država o psu pobrinula, da je sterilisan i bezopasan. Iako je broj životinja veliki, nigde na ulici se ne može videti pseći izmet. Psi instinktivno traže zemlju za vršenje nužde, samo im je potrebno zemlju i omogućiti. Čak i u velikim gradovima kao što je Istanbul, u kojem živi možda i 130.000 pasa lutalica (od oko deset miliona, koliko se procenjuje da ih ima u celoj državi), psi ne smetaju i ne prave nered. Žive u spokoju sa svojim komšijama. Ne liče na beskućnike, već na zalutale pse o kojima se gazde dobro brinu. Pojedini psi su postali prave zvezde velikih i malih ekrana, naročito oni koji su naučili da koriste javni prevoz. Labrador Zejtin snimio je i nagrađivani dokumentarac o svom uličnom životu i druženju s drugim njuškama - što ljudskim, što životinjskim. Ne čudi što ni Orhan Pamuk nije mogao da odoli lutalicama, pa je napisao u priči „Zovem se crveno“: „Psi pričaju, ali samo onima koji slušaju.“ Najviše o državi i ljudima u Turskoj govore njihovi psi.
Viktor Lazić