U svetu u kojem živimo postoje piromani, ali i vatrogasci, te su oni često indirektno „angažovani“ na istim zadacima, jer da piromani ne podmetnu požar, vatrogasci ne bi imali što gasiti i ne bi konačno ispali heroji, kao što ovi prvi najčešće ispadaju neuračunljive palikuće. Tim više ovo vredi za nemile strateške poslove, gde se uglavnom zna ko je u kojoj sekciji, kome je kakav profil i ko šta može, jer ovi poslovi su više poput maratona, gde treba uporno istrčati sve faze, nego poput boksa, gde neko može na brzinu pobediti nokautom. Ili ako bi već ove nemile poslove poredili s boksom, onda su tu neki Tajsoni posve retki i stvari se najčešće ne završavaju krošeom u prvoj rundi, već se tu uglavnom boksuje svih 12 rundi i pobeđuje ili gubi „na poene“. Pri svemu tome se u ovim nemilim poslovima retko kada bira između dva dobra rešenja, već gotovo po pravilu od dva loša ono koje predstavlja manje zlo, jer nije reč o liturgiji, nego o uvek istom preslaganju sveta koji se uvek iznova ne da baš lako (po)složiti.
Sve prethodno se može potvrditi na primeru aktuelnog sukoba između Izraela i Hamasa na Bliskom istoku, s potencijalom regionalnog širenja, što se ipak još nije dogodilo jer upravo ovde, osim piromana, ima i vatrogasaca, pa i celih vatrogasnih brigada. Jednu predvodi još uvek najuticajnija strateška sila našeg vremena - Sjedinjene Američke Države - koje su kredom na strateškoj ploči iscrtale Izraelu, koji inače nesebično podržavaju decenijama, šta može, a šta ne, i koje su crvene linije aktuelne „intervencije“ u Gazi. Štaviše, Sjedinjene Države su se već oglasile o mogućoj izlaznoj strategiji za ovu nemilu situaciju u ovoj nesrećnoj enklavi, crtajući ponovo po strateškoj tabli kako vide budućnost Gaze nakon što Hamas bude uništen, što su pak priznale Izraelu kao legitiman ratni cilj. Američki državni sekretar Entoni Blinken je prošle nedelje na samitu Grupe 7 u Tokiju „nacrtao“ da bi teško bila prihvatljiva dugotrajna izraelska okupacija Gaze, kao i iseljavanje Palestinaca odatle (što se ne bi svidelo ni Egiptu, koji bi tako bio kolateralna šteta ovog nesuđenog egzodusa), već da je nakon uništenja Hamasa potrebno uspostaviti u Gazi legitimnu i miroljubivu palestinsku vlast. E sad, tu od piromana, kakav je nesumnjivo u ovom slučaju bio Hamas, možda i uz stimulans nekih „prijatelja“ iz „bliza“ i iz „daleka“, dolazimo do vatrogasaca, jer ako se priča o miroljubivoj i legitimnoj palestinskoj vlasti u Gazi, to ne može biti bilo ko drugi do Fatah - Hamasov arhineprijatelj na unutrašnjoj palestinskoj političkoj sceni. Hamas i Fatah se nadgornjavaju decenijama za srca i duše Palestinaca, i što je situacija gora, više šanse ima radikalniji Hamas, a što je bolja i rasterećenija, šanse rastu umerenom Fatahu.
I tu je sada glavni problem, jer nakon kopnenog ulaska Izraelaca u Gazu nije baš da je situacija rasterećena, već naprotiv. I zato će od toka izraelske operacije u Gazi zavisiti i izgledi za buduće primirje (jer na Bliskom istoku, nažalost, nema i teško može biti mira, već samo dužeg ili kraćeg primirja između raznih ratova raznih strana), kao i za uspostavljanje minimalne legitimne vlasti u Gazi nakon rata.