Legendarni jugoslovenski golman Zoran Simović svojovremeno je gostovao u emisiji "Mojih Top 11" gde je govorio o nezaboravnoj utakmici protiv Bugarske, a dotakao se i mnogih velikih igrača sa kojima je imao priliku da deli svlačionicu kroz karijeru.
Braneći boje državnog tima, popularni Čoče delio je svlačionicu sa mnogim vedetama jugoslovenskog fudbala.
- Stojković i Savićević su za mene pojam fudbalskog majstorstva. Nažalost, nisam imao sreću da duže budem u reprezentaciji i da igram sa njima na više utakmica. Uglavnom su mi bili protivnici. Piksi je na tom Evropskom prvenstvu 1984. tek ulazio u A tim i odmah je pokazao da zrači harizmom i autoritetom. Odmah se prihvatao odgovornosti, sećam se da je na debiju protiv Portugala izveo penal kao da mu je stoti nastup u reprezentaciji. Posle je i na završnom turniru pogodio mrežu protiv Francuske. U pravom smislu reči, lider na terenu i u svlačionici. Ipak, jedan igrač je takođe imao neslućeni talenat, ali nije znao da ga iskoristi.
A to je?
- Baka Slišković. Kakav je to fudbaler bio, ljudi moji. Samo da je voleo da trenira, bio bi Maradona. Ali on dođe kod mene i Pešića u sobu i kaže ’kume, danas mi se ne ide na trening, šta da slažem’? I onda mu mi damo ideju za povredu članka, tetive, kolena... Kaže ’bravo, to će sigurno da upali’. Dva dana kasnije izađe na utakmicu i to je pakao. Sećam se gola protiv Štutgarta iz slobodnog udarca, nikome na stadionu nije bilo ni na kraj pameti da bi iz te pozicije mogao da šutira direktno na gol. U tome i jeste tajna fudbalskog genija, da te jednim potezom ostavi bez daha. U Mostaru su ga voleli kao boga. Izađe iz kola u centru grada i ostavi ključeve u vratima. I onda ceo Mostar vozi njegova kola tokom noći. Mi ga pitamo ’Baka, da li si normalan’. A on kaže ’neka ih, neka voze, slupati ga neće sigurno’. Pravi šmeker i fudbalski velemajstor".
Zanimljivo je da je čak i veliki Zinedin Zidan govorio kako mu je upravo Blaž Slišković bio idol.
- Sećam se, bila je to sezona 1986/87. U Marseju je tada igrao izvanredni veznjak Blaž Slišković. Uživao sam gledajući ga. Bio je, zaista, čudesan igrač - rekao je jednom prilikom Zidan.
Status fudbalskog božanstva koji je Slišković imao u Mostaru, Simović je stekao u još većem obimu braneći boje Galatasarajau Istanbulu:
- To je neopisivo. Policajci su mi na ulici stavljali lisice na auto iako je bio propisno parkiran, samo da bi sačekali da se pojavim i da im potpišem autogram. Čak i kada sam završio sa aktivnim igranjem, zvali su me svakog vikenda da gostujem u najpopularnijoj TV emisiji ’GOL ŠOU’. Deca su me zaustavljala na ulici, vikala ’mama mama, eno ga GOL ŠOU’. Ma to je nešto neverovatno. Oni te dižu u nebesa ako si pošten prema njima i ako daješ sve od sebe na terenu. Ali ako ih ujedeš za srce, teško tebi. Sećam se kad su vođe navijača došle kod mene da me pitaju je l se neću naljutiti ako na početku utakmice prvo skandiraju ime Tanžua Čolaka, pa posle moje. Rekao sam ’ljudi, mene slobodno ostavite za kraj’. Mene to uopšte nije zanimalo. A Čolak je u to vreme bio fudbalski bog Istanbula. I šta se desilo? Pređe iz Galate u Fener. Danas kad bilo kome od ovih mojih pomenem njegovo ime, samo odmahnu rukom i kažu ’Simo, hajde da promenimo temu’ - kaže Simović i u dahu nastavlja:
- Bio je neki momak, zvao se Muamer Borozan... taj je skupljao sve žive novine u kojima bi se pojavila bilo kakva inoformacija o meni. Kada mi je doneo, nisam mogao da verujem. Izvadio sam pare da mu dam, ipak je to neki trošak. Nije hteo da čuje. Dolazio je posle svakog treninga i slikao se sa mnom. Jednog dana se pojavio tužan i rekao mi da je vreme da pozdravimo... Pitao sam ga šta je bilo, kaže da mu je gazda dao otkaz u firmi i da mora da se seli iz Turske, a gazda je bio član Uprave Galatasaraja. Uhvatio sam ga za ruku i odveo pravo u gazdinu kancelariju. Rekao sam ’Abe, ovo je moj sin, molim te vrati ga na posao, to je sirotinja’. Do tada je radio na održavanju automobila i jedva sastavljao kraj s krajem. Znaš li šta je posle bio? Šef voznog parka.
Kurir sport
BONUS VIDEO: