U ponedeljak je na spektakularan način objavljena vest da se, nakon deset godina, završava partnerstvo države Srbije sa „Etihadom“, odnosno da Srbija ponovo postaje jedini vlasnik „Er Srbije“, nekadašnjeg JAT-a. Od samog početka ovaj posao je bio najavljivan kao dogovor koji će preporoditi celu privredu Srbije, pa i celu Srbiju, od nje napraviti zemlju meda i mleka, a od naše avio-kompanije će napraviti firmu koja može da stane rame uz rame s najvećim svetskim kompanijama. Nisu pomogle brojne kritike stručne javnosti da taj posao Srbiju košta previše u odnosu na ono što će potencijalno dobiti, nisu pomogli zahtevi organizacija koje se bave vladavinom prava da se ugovor, koji je, naravno, bio tajan, objavi, i nisu pomogli vapaji ekonomista da se za ovaj posao uradi precizna računica i da se vidi da li nam je zaista potreban. A precizna računica, govorili su tada ekonomisti, omogućiće da se građanima polože računi na kraju svega. Jer, nisu u taj posao uložene privatne pare onih koji su ga sklapali, nego pare građana, a po onome što se zna, uloženo je baš-baš mnogo para. I upravo nam taj završni račun nedostaje.
Ali da krenemo redom. Ovaj ugovor je, kao i svi drugi ugovori sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, najavljen pompezno i bio nedostupan javnosti. Kad je Srpska napredna stranka 2012. došla na vlast, kao glavi partner su se pojavili upravo prijatelji iz Emirata, koji će, kako je najavljeno, investirati desetine milijardi evra u Srbiju, gotovo pa na svoju štetu i iz čiste ljubavi prema Srbiji, koji će Srbiju izdići kao Feniksa iz pepela i koji su nam, kako smo tada saznali, vekovni prijatelji. Jedina njihova mana, kako se kasnije ispostavilo, bila je ta što se većina tih investicija pokazala kao nepostojeća, nikad realizovana, a po svemu sudeći, ne baš tako povoljna za Srbiju, koja je, izgleda, u većinu tih investicija investirala više nego arapski partneri. Još jedna čarobna stvar u vezi sa ugovorima sa Arapima jeste ta što su uglavnom bili tajni. Tada nova vlast je to obrazložila tradicijom poslovanja u toj zemlji, objasnivši nam da bismo uvredili arapske partnere ukoliko bismo ispoštovali svoj zakon i građanima rekli koliko njihovih para ulažemo u poslove s njima, a da bi najgori mogući scenario bio da se oni toliko uvrede da u potpunosti odustanu od posla. Zapravo, jedna od nikad viđenih investicija iz Emirata upravo je ona koja je prva najavljena, ulaganja iz Al Dahre koja je, prema rečima vlasti, trebalo da spasu propalu srpsku poljoprivredu, a tada smo imali priliku da vidimo koliko su novi investitori plašljivi. Tada je vlast optužila opoziciju da je svojim pitanjima i zahtevima da proces bude transparentan oterala investitora, a ista stvar se ponovila i sa svim drugim investicijama koje su bile pod velom tajne. Jedna od njih je i „Er Srbija“. Tokom protekle decenije, Srbija je ovoj avio-kompaniji otpisivala dugove, na štetu drugih javnih preduzeća koja su tu štetu nadoknađivala iz budžeta koji pune svi građani, davala subvencije, uložila više od 350 miliona evra (dok je arapski partner uložio samo inicijalni ulog od 29 miliona evra), kupovala za mnogo više para nego što je prodavala, sve činila da prikaže da je ovaj posao dobar i profitabilan iako su činjenice ukazivale suprotno i na sve načine pokušavala da istinu skloni od građana Srbije.
I zato nam sada, umesto hvalospeva o poslu veka, treba završni račun.