Pre nego što pređemo na „meritum“ naše današnje kolumne, sledi pitanje: šta mislite, koliko se može naći muškaraca i žena koji će javno reći: ja sam nepristojan i nenormalan? To u redovnim okolnostima najverovatnije niko neće izjaviti.
Ali, ako stvar postavimo drugačije, pa raspišemo konkurs - svakom ko do dana tog i tog na adresu tu i tu priloži potpisanu izjavu, overenu kod notara, da je nepristojan i nenormalan, sledi nagrada od 1.500 evra - budite sigurni da će se javiti hiljade i hiljade (relativno) pristojnih i (manje-više) normalnih ljudi.
Pisac hoće da kaže da „pristojno“ i „normalno“ umnogome zavise od ekonomske isplativosti „pristojnosti“ i „normalnosti“; promislite malčice o tome. Na (privremenu) sreću, napred pomenuti konkurs još nije raspisan. Utuvite: pristojnost i normalnost nisu politički pojmovi. Naglašavam da mi nije namera da „pristojan i normalan svet“ odvraćam od namere da svoj glas poveri Mikiju Aleksiću - daleko od toga, spomenarski rečeno, „želim“ mu svaki glas koji dobije, ni jedan manje, ni jedan više - namera mi je da unesem malčice svetla u basnoslovnu pojmovnu i terminološku zbrku koja je glavni uzrok ovdašnje nepristojnosti i nenormalnosti.
Ako ostavimo po strani „brigu o ustavnom poretku i odbrani i zaštiti“, politika je pre svega unutrašnja borba oko preraspodele dobara, tj. para. U poslednjih 200 godina u uređenijem delu sveta na jednoj strani imamo političke partije superhikovskog tipa, koje otimaju od sirotinje, daju bogatašima i uzimaju proviziju - te su po pravilu na desnici - a na drugoj pak strani imamo partije dobričina - te su po pravilu na levici - koje otimaju bogatima, daju sirotinji i koje takođe uzimaju proviziju.
Ako bi Srbija htela da postane normalna zemlja - što joj izgleda ne pada na pamet - srbske političke stranke bi morale da se opredele: hoće li da budu desni Superhikovi ili leve dobričine, pa da tek onda onda ukrste koplja. Što, uz delimični izuzetak Visokog Carstvija, koje daje i levo i desno - doduše nekom „ferari“, nekom sendvič, ali jbg, takav je svet - uopšte nije slučaj.
U Srbiji se politička koplja lome oko psiholoških - ponekad, bogme i psihopatoloških - kategorija, zavetnosti, nedremanosti srpstva, patriotizma, autošovinizma, pristojnosti, nepristojnosti itd.
Ono što je u mojoj neznatnosti izazvalo žestok - i s vremenom sve žešći - skepticizam prema posttadićevskoj opoziciji je to što tokom ovih 11 godina nijednom nisam čuo nijednog opozicionara koji bi Visokom Principu narodne katch all države suprotstavio princip liberalno-demokratske države kao što je to svojevremeno uradio Đinđićev DS.
Budući da je 93% tadašnje pristojne i normalne Srbije - koja je, minus umrli, plus novostasali, i dan-danas „pristojna i normalna Srbija“ - bilo protiv Đinđićevih bolnih, ali korisnih reformi i nije htelo da proguta nijednu veliku žabu, sad je po kosmičkoj pravdi prinuđena da guta govna.