Kraj njegovog odra u Sabornoj crkvi prošlo je pola miliona ljudi. O svom profesoru i prijatelju za Kurir govori protojerej-stavrofor Milutin Timotijević
Tog 15. novembra 2009. godina u 10.45 objavljena je tužna vest za srpski narod - upokojio se srpski patrijarh Pavle!
Živi svetac
Srbija je oplakivala čoveka kog su vernici zbog njegovih dela i dobrote još za života smatrali svecem. Preminuo je u snu u 95. godini na VMA, gde se lečio od 13. novembra 2007. godine. Ostao je upamćen po mudrom vođenju crkve u teškim vremenima, ličnoj skromnosti i životu u skladu s jevanđeljem. Sahranjen je u manastiru Svetih arhangela u Rakovici, što je i bila njegova želja. Kraj njegovog odra u Sabornoj crkvi prošlo je pola miliona ljudi, a stotine hiljada građana se na ulicama prestonice oprostilo od njega.
Narod ga nije zaboravio, a mnogi koji su služili i radili s njim pamte ga samo po dobru. Protojerej-stavrofor Milutin Timotijević, rektor Prizrenske bogoslovije u penziji, kao učenik drugog razreda te škole upoznao je patrijarha Pavla, potonjeg patrijarha, 1950. godine, kada je ovaj došao za profesora. Kasnije se s Pavlom, koji je tada bio episkop raško-prizrenski, susreo kada je i sam postao profesor bogoslovije.
- Živeli smo u istom gradu, svakodnevno smo se viđali. On je vodio računa o našoj školi, toliko je uticao na nju i uneo novi duh u tu školu, koja je preporođena njegovim stavovima i načinom gledanja na ovaj svet. Mi smo svi tamo bili u jednom posebnom stanju, jer je u to vreme komunistička propaganda bila veoma jaka, nismo imali nimalo lak zadatak - priča za Kurir Timotijević.
Veli da u to vreme u Prizrenu nije bilo lako, a vladika Pavle javljao je vrhu crkve o svim nevoljama svoga naroda.
- Voleo je sve ljudi onom božanskom ljubavlju. Život je provodio u molitvi za sve ljude, za mir i slogu. Govorio je: „Budimo ljudi, Božji ljudi, pravedni, istiniti, volimo sve ljude!“ On je to činio, čak i onda kada je bio napadnut - priseća se sagovornik:
Najmanje je tražio za sebe
- Pošao je da nosi pisma u poštu, napala ga je grupa mladića albanske nacionalnosti i razbili su mu glavu! To je prijavljeno policiji, ali nije ih čak on ni prijavio, nego narod. Tražili su mu posle da ih prepozna, on kaže: „Ne mogu da ih prepoznam!“ Najmanje je tražio za sebe!
Patrijarh Pavle voleo je iznad svega da vlada mir među ljudima, kako u svom narodu, tako i kod drugih:
- Centralna stvar koju je on učinio jeste što je izmirio naš narod, koji je bio posvađan, pomirio je narod ovde, a i u dijaspori! Raskol je trajao 29 godina, a on je za 14 meseci doveo do pomirenja. To što je učinio je za večnu slavu i rajsko naselje. On je čovek Božji!
Iako monah, imao je razumevanja za porodicu, ljude i decu.
- Imao sam dosta nevolja u životu, najveća nevolja je kada mi je sin poginuo 1992. godine u ratu. Poslao mi je tada pismo, izrazio je onu živu veru u Boga: „I kad je čovek živ i kad je mrtav, ako je Božji čovek, on je uvek živ!“ I kada je izabran za patrijarha, njegova vrata su za mene uvek bila otvorena, uvek sam mogao da mu se obratim. On je bio sveti čovek i sagledavao je drugačije od nas - kaže Timotijević:
- Iznad svega, bio je hrabar, bio je čovek koji je činio sve za svoj narod, kako valja i kako treba, njega je Bog prepoznao!
Kurir.rs/Mina Branković
Bonus video: