Kada su nedavno ministar odbrane i potpredsednik Vlade Miloš Vučević i ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Nikola Selaković primili predstavnike Saveza studenata iz Crne Gore, odmah su usledile negativne reakcije, a pre svega iz onog dela Crne Gore koji bi voleo da Srbi iz Crne Gore kao pojam i grupacija nestanu. Negativnih reakcija je bilo i iz krugodvojkaškog dela Srbije, koji uvek stavovima u stopu prati sve ovakve regionalne grupacije.
Crna Gora uvek negativno reaguje na poruke iz Srbije
Prilikom ovog korisnog susreta istaknuto je i da bi popisnica sa predstojećeg popisa u Crnoj Gori, mogla biti dokaz za besplatno studiranje u Srbiji, ukoliko su studenti Srbi. Nema ništa logičnije nego da Srbi iz regiona i dijaspore imaju pravo da budu jedno sa svojim narodom iz matice, a takođe je normalno da se traže neki dokazi, obzirom da su ranije i mnogi iz Crne Gore koristili benefite iz Srbije, dok su istovremeno vodili antisrpsku politiku dole. U Crnoj Gori to je političko pitanje koje može da podeli jednu porodicu i tamo ne možete znati na osnovu nečijeg imena i prezimena da li je neko Srbin ili pristalica antisrpske politike. Ali, avaj, kao i uvek kada se Srbija oglasi oko bilo čega u Crnoj Gori, a
naročito još ako ima veze sa popisom, odmah uslede negativne reakcije, kao da Srbi u Crnoj Gori ne smeju da postoje, a Srbija o svom narodu u okruženju da ne sme da zucne.
Deo srpske javnosti propagira krilaticu "slaba Srbija, stabilan Balkan’’
Krilaticu koja je decenijama vladala u titoizmu ,,slaba Srbija, jaka Jugoslavija’’ danas je transponovana u "slaba Srbija, stabilan Balkan’’. To, nažalost, nije geslo samo naših spoljnih neprijatelja, bilo regionalnih ili malo udaljenijih, već se i u Srbiji deo javnosti, društva, lažne elite za to zalaže. Što je opet bivalo na neki način i u doba titoizma, jer nikada Srbija ne bi mogla unutar SFRJ da bude tako efikasno i teritorijalno i duhovno sužena, da u tome najaktivnije učešće nisu uzeli upravo i srpski komunisti. Slovenački i hrvatski komunisti ne bi uspeli u tome, da srpski komunisti tada nisu bili veći katolici od pape.
Na najnovijem popisu u Srbiji imali smo više od 27 hiljada zvanično izjašnjenih Jugoslovena, što je zanemarljiv broj kada bismo gledali samo statistiku. Ali, ako imamo u vidu otkada Jugoslavije više nema i koliko je taj procenat manji u svim zemljama eksJu, on poprima zabrinjavajuće note. Da stvar bude gora, broj mentalnih Jugoslovena i onih koji su u duhu i politici to, a nisu se tako izjasnili i na popisu je daleko veći. A tek njihov udeo u sinekurama i uticaju u Srbiji – od univerziteta, preko medija do političkih partija i institucija – disproporcionalan je njihovom procentu, bilo da su u pitanju izjašnjeni Jugosloveni ili oni koji su to u duši, ali ne i zvanično. Pa imamo i gomilu kriptojugoslovena, odnosno ljudi koji lutaju između Srbije i Jugoslavije i imaju krizu svog političkog identiteta, što verovatno i žal za mlados’ održava toliko dugo u ljudima.
Kome smeta spomenik Stefanu Nemanji?
Stoga nije ni čudo da kada god se Srbija vraća sebi i svom srpskom stanovištu, imamo burne reakcije i u regionu i u Srbiji. Pa tako je Srbija zemlja u kojoj će mnogima da smeta i spomenik velikom Stefanu Nemanji. Naravno deo ljudi će biti zaveden pod maskom animoziteta prema partiji za čije vlasti je to
napravljeno, pa će se gurati narativ, kako je to navodno preskupo, mnogo para, kič i slično. Ali uzrok svih tih kampanja je mnogo dublji, jer znamo da kada bi Broza napravili na isti umetnički način, to im ne bi bio kič. Na napade tih grupacija ne treba se obazirati i Srbija ima pravo da brine o svom narodu u okruženju i da se oglasi kada je on ugrožen, što svaka normalna država i radi. Napada će uvek biti, kao kada se prime studenti iz Crne Gore, kaže nešto o pravima Srba i popisu, ili kao kada je ministar Vučević ukazao na nedoslednost i to da se Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji može obiti o glavu što su priznale tzv. Kosovo – tada su bili žestoki napadi, kao da bi Srbija maltene trebalo njima da se izvinjava, a ne oni nama što su nam priznali deo naše zemlje kao tzv. državu.
Vučević kao ministar odbrane ima osećaj za srpsko stanovništvo u okruženju
Drago mi je što se baš neko ko je na poziciji ministra odrbane bavi ovakvim stvarima i ima osećaj za srpsko stanovište i srpski narod u okruženju. Ne zaboravimo da je još dok je bio gradonačelnik Novog Sada, Miloš Vučević razvijao saradnju grada Novog Sada sa Nikšićem, Budvom i ostalim gradovima
u Crnoj Gori. Super je što Vojska Srbije napreduje, jača, ali su ovakve stvari još i važnije, jer bi sve to bilo uzaludno ukoliko bismo u kulturnom i duhovnom smislu bili prazna ljuštura i bezlična zemlja, u kojoj vojska i ako bi bila jaka, ne bi znala koga i šta brani i štiti. Tek kada imamo jasne duhovne, nacionalne, vrednosne orijentire, znamo šta je ono što branimo i za šta se zalažemo, onda i taj materijalno tehnički napredak i jačanje dobijaju pun smisao. Miloš Vučević je pokazao da to savršeno dobro razume.
Uroš Nikolić, politikolog