Mnoge kolege su cenile Žarka Lauševića i s njim postale i veliki prijatelji. Jedna od njih je i glumica Merima Isaković, koja je s Lauševićem imala poseban odnos, o kome je i sama svojevremeno govorila.
Osim neraskidivog prijateljstva, Žarka Lauševića i Merimu Isaković vezuju i tužne sudbine koje su ih zauvek obeležile.
O tome koliko su bili bliski glumica je govorila svojevremeno za "Nedeljnik", te otkrila do tada nepoznate detalje i o Lauševićevim zatvorskim danima.
- Tupčo. Moj divan prijatelj, pa i više: duša koja čedno dodiruje najtananiji deo bića u meni. Bili smo kao porodica, iako krvlju nismo vezani. Za mene Tupčo. Za sav ostali svet Žarko Laušević. Isti daroviti rukopis, gde je najsnažnija priča rečena tišinom i razmenom iskrenosti dodirujući tako istinite dubine publike. Naše scene u „Staklenoj menažeriji“ su zapamćene i voljene do dana današnjih. Premijera je bila u Beogradskom dramskom pozorištu na Crvenom krstu. Koliko mi je poznato, ovo je bila prva predstava u istoriji srpskog pozorišta koja se igrala dva puta dnevno: i matine i uveče, kao da je film u bioskopu. Publika nas je doživljavala kao dve osobe spojene u jedno isto biće. Mnoge kolege takođe. Neki drugi ljudi su počeli da nas pogrešno doživljavaju kao ljubavnike. Tupčo i ja nikada nismo bili ljubavnici. Naš unutarnji dodir ne pripada toj priči. Naš odnos je bio susretanje dve duše, mnogo delikatniji i dragoceniji. Nikad ukaljan. Imali smo mnogo prilika da postanemo ljubavnici da smo to hteli, tokom beogradskih predstava, i domaćih i međunarodnih turneja, ali nismo. Ne zato što nismo mogli, već zato što to nije priroda našeg odnosa.
- Moj Vladica je razumeo. Moj muž Vladica koji je bio i ostao moj čovek, moj romantični muškarac koga sam najviše volela. I sada kada ga više nema. Vladica je znao da je priroda odnosa Tupča i Tupča bespolna. Dan posle kobne noći, kada se desila tragedija u kojoj je Žarko Laušević pucnjem nehotice ugasio živote dva mladića u Podgorici, Vladica mi je to javio. Došao je u pozorište. „Lepi“, tako me je zvao, „desilo se nešto strašno. Jesi li čula?“ Odvezao me je odmah na aerodrom i odletela sam za Podgoricu, pa u zatvor u Spužu. Tupčo je doveden u sobu sa dugačkim stolom za kojim sedimo njegov drug Ljuba Dapčević i ja okruženi tmurnim stražarima.
- „Žarko Laušević“, rekoše pri otvaranju vrata. Tupčo sede, drhteći i lomeći prste ruku u beznađu. Oči su mu bile krvave jer su se, prilikom tog nesretnog napada mladića na njega sočiva naglo usekla u oba oka. Cvokotao je gledajući u mene. Verovatno me nije ni mogao jasno videti jer je nosio dioptriju sočiva -6. Čuo je moj glas: „Moj Tupčo, to sam ja.“ Ponavljao je: „Znam, znam, Tupčo, ja sam, ja sam… ja sam možda ubio… Ja sam možda ubio… Dva mladića su ranjena, možda sam ih ubio…“
- Vratila sam se u Beograd u suzama. Ispričala sam Vladici kako sam videla Tupča slomljenog, shrvanog bolom i strahom. Strahom ne šta će biti sa njim, već strahom da je možda usmrtio dva mladića. Tada se još nije znalo. Javljeno je da su u bolnici u kritičnom stanju. Posle sam i sa mojim malenim sinom Midom posetila Tupča u Spužu. U tom trenutku Žarko je imao podršku svoje napaćene porodice, i skoro da nije imao drugih prijatelja. Samo Ljuba Dapčević, koga nisam poznavala, i ja. Prešao je potom u požarevački zatvor. Vladica me je posavetovao šta može biti od pomoći nekome ko je u zatvoru, pa sam nabavljala vunene potkošulje i vojničke termalne gaće dugih nogavica iz Londona i nosila ih Tupču.
- Sećam se da je te zimske večeri izašao u laganoj zatvorskoj uniformi…
Nesreća koja je zauvek promenila život Merime Isaković
Merima Isaković i Žarko Laušević bili su oboje u svoje vreme velike zvezde. Prelepi, mladi, talentovani, sa celim životom pred sobom. Predviđana im je blistava karijera, a u trenutku kada su oboje bili u zenitu slave, oboje su doživeli zlu kob sudbine.
Glumica Merima Isaković (62) bila je popularna između 70-ih i 90-ih godina prošlog veka, a mnogi su je smatrali jednom od najlepših žena bivše Jugoslavije. Proslavila se ulogama u filmovima "Ljubav i bijes" (1978) i "Jovana Lukina" (1979), a glumila je i lik Lole sestre Žarka Lauševića u predstavi "Staklena menažerija" Tenesija Vilijamsa 1991. godine.
- Bilo je dovoljno da me Ljiljana Todorović, rediteljka predstave, pita da li hoću da igram sa Lauševićem. Nisam u opšte pitala u kojoj predstavi. Odmah sam pristala. Žarko i ja smo dobri prijatelji još od Akademije, među nama je uvek postojao neki fluid - rekla je tada Merima.
U vreme kada je počeo da se prikazuje film "Neka druga žena", početkom osamdesetih, u kojem je tumačila glavnu ulogu sa Draganom Nikolićem, Merima Isaković je doživela tešku saobraćajnu nesreću. Zbog užasne povrede kičme prilikom udesa ostala je napokretna. Imala je samo 21. godinu.
"Bandera se utisnula u sedište, a šipka izbacila moj pršljen napolje"
- Od svog prvog filma imala sam dovoljno novca da kupim mali splav na Savi i fijat 126p, poznat kao peglica. Bili smo iza Palate Federacije, išla sam onim delom ulice gde sve tri trake idu u jednom smeru. Moj brat vozio je 50 na sat i bili smo u zelenom talasu. Prošli smo semafor i odjednom začuli škripu kočnica automobila koji je išao iz pravca hotela Jugoslavija. Krenuo je za nama i počeo svojim automobilom da gura moju peglicu na pešačko ostrvo. Videla sam po licu da je čovek pijan, bio je potpuno podbuo, a ja sam sedela na suvozačkom mestu tako da sam praktično bila rame uz rame s njim. Moj brat počeo je da se ljuti, a ja sam govorila: Pusti, stani... To je sve trajalo nekoliko sekundi, a onda se branik tih kola zakačio ušavši u naš blatobran. Naglo je zakočio da se okrene i da nas udari, ali peglica se od tog trzaja otkačila i počela da klizi, a onda i da se prevrće. Krovom je udarila u banderu i praktično se popela uz nju, a onda pala dole. S nama je bio i moj drug Nedim u vojničkoj uniformi, išli smo u Dom armije da tamo nešto recitujem, pošto je on sa kapetanom dogovorio odsustvo od tri dana ako me dovede. On je prilikom tog pada izleteo kroz ono malo zadnje staklo na peglici. Brat se okrenuo i pokušao nogom da izbije moja vrata kako bih i ja nekako izašla, međutim, sve se odigralo suviše brzo i meni se bandera praktično utisnula u sedište, a u njegovoj konstrukciji bila je jedna šipka koja je izbacila moj pršljen napolje. Kičma se razdvojila, otišla paralelno i istisnula moždinu. O trenutku buđenja već sam pričala. Kad sam otvorila oči, shvatila sam da, hvala bogu, imam noge i pomislila da će sve biti u redu. I uz sve to što sam prošla, od nemogućnosti kontrole fizioloških funkcija do sedenja i pravilnog disanja, jer je sve to bila posledica povrede, zaista nikad nisam bila depresivna - opisala je svojevremeno Merima tu groznu nesreću.
Žarko Laušević, od blistavih uloga do tragedije
A Žarko Laušević... Ima tako velikih, ima tužnih priča, a priča o Žarku je i jedno i drugo. Impozantna zbog njegovih uloga i talenta, a tužna zbog tragičnog događaja.
Oni koji su Žarka poznavali u vreme njegovih početaka ili su sarađivali sa njim kažu da je osvajao talentom. Svi su, kako su kasnije pričali, znali tada da je naša glumačka scena dobila novog, velikog glumca. Uživali su da rade sa njim i da ga gledaju na sceni.
Postao je član Jugoslovenskog dramskog pozorišta, filmski debi imao u "Progonu", a onda su se desile uloge Pavla Uvkovića u "Šmekeru" i Šilje u "Sivom domu". Žarko je već sa 26 godina postao zvezda. Miljenik publike. Šmeker i van platna. Žene nisu mogle da se odluče šta im je na njemu bilo privlačnije, talenat, šarm, bunt, lepota.
A onda je došao taj 31. jul 1993. godine, kada je Laušević u jednom podgoričkom kafiću usmrtio dvojicu, a teško ranio jednog mladića i preko noći od velikog glumca postao ubica. U godinama koje su usledile sudilo se i pričalo svašta. Dok je proces trajao, a i posle toga, sudilo se Žarku i van sudnice. Suđenje javnosti je išlo po liniji samoodbrana - ubistvo. Neki su žalili što je zaustavljena blistava glumačka karijera, a neki su govorili: "Zar je to važno kada su životi izgubljeni". Lauševića je 2011. pomilovao tadašnji predsednik Republike Srbije Boris Tadić, a 2012. mu je uručen srpski pasoš. Domaćem filmu vratio se 2015. ulogom u "Smrdljivoj bajci".
Merima i Žarko su ostali zapamćeni kao najslavniji glumački par stare Jugoslavije. Njihove scene iz predstave "Staklena menažerija" ostale su upamćene do dan-danas.
U Beogradu je Merima živela do sredine devedestih, a onda je otišla na Novi Zeland. Kako sama kaže, jednog jutra je shvatila da u beogradskom teatru postoje samo jedna divna dama, Mira Stupica, i dva glumca koja su imala hrabrosti da budu dosledni, Lazar Ristovski i Žarko Laušević.
- Na papire za stalni boravak i studije na Novom Zelandu čekala sam godinu dana. Htela sam da sačuvam svoga sina, a takođe nisam želela da gledam kako umire duša Beograda, grada mog rođenja i detinjstva. Beograd i Zagreb su, zapravo, ubijeni, ali ta je smrt nastala kao posledica duhovne -rekla je Merima.
(Kurir.rs)
Bonus video: