Prilikom junske posete američkog državnog sekretara Entonija Blinkena Kini napisali smo u ovoj kolumni da će se krajnji dometi te posete videti do kraja godine u činjenici da će se američki i kineski predsednik Džo Bajden i Si Đinping ili direktno sastati, ili zaobići po svetskim forumima. Potpuno isto smo napisali prilikom posete Kini monumentalnog dr Kisindžera, poslednjeg svetskog arhistratega, koji je u julu tamo otišao u tobožnju privatnu posetu, prilikom koje se sastao ni manje ni više nego direktno s kineskim predsednikom, kao i s ministrom odbrane Kine, koji je prethodno dugo izbegavao sastanak s bilo kojim američkim zvaničnikom.
I Blinken u zvaničnu i Dr Kisindžer u nezvaničnu posetu Kini potegnuli su jer su odnosi dve supersile ove godine došli do ivice pucanja. Od posete američke senatorke Nensi Pelosi Tajvanu u avgustu prošle godine prekinuta je direktna komunikacija između vojski dveju supersila, što je uvek po definiciji opasno i nezgodno, jer ostavlja prostora nesporazumima i pogešnim tumačenjima međusobnih poteza. No, prekid komunikacije nije baš bio najveće zlo, jer su dve vojske, nakon obaranja tobožnjeg kineskog špijunskog balona iznad Amerike američkom raketom u februaru ove godine, stavile direktno jedna drugu na nišan, što je već bio (pre)ozbiljan problem, ne samo za dve države već i za čitav svet, jer ako se supersile potuku, nikome ne može biti dobro. Pa su u posetu Kini potegnuli i Blinken i Kisindžer, pri čemu je ovaj drugi, u maniru starog harvardskog profesora, objavio analitički članak u kom je napisao da Amerika i Kina imaju od pet do 10 godina da srede svoje odnose, inače će pred svetom biti nešto bez presedana, nikad ranije viđeno u istoriji.
Osim napora ovih umova sa samih strateških vrhova dveju supersila, usledio je i minuciozni rad gomile sitnijih diplomata i operativaca sa obe strane, koji su usklađivali kalendare, brusili dnevne redove, dogovarali redosled poteza i konačno zakazali direktni susret između američkog i kineskog predsednika, koji se desio sredinom prošle nedelje u San Francisku, na sastanku Azijsko-pacifičke ekonomske saradnje. Kao da ništa nije bilo sporno u prethodnim mesecima, dvojica nasmejanih predsednika su prošetali, mahnuli, seli sa svojim delegacijama na radni sastanak, ručali potom okruženi samo nekolicinom najbližih saradnika, da bi konačno dali nekoliko kurtoaznih izjava da konkurencija njihovih država ne sme da pređe u sukob, pri čemu je svako izneo svoje viđenje ključnog problema u bilateralnim odnosima - pitanja Tajvana - kineski predsednik govoreći o njegovoj mirnoj reintegraciji, a američki o statusu kvo ovog ostrva kao faktički nezavisnog. No, niko nije pominjao vojsku, borbu, balone, niti malo tvrđu železnu efektivu, pa su uz još nekoliko izjava o nekim manje bitnim pitanjima i uz sastančenje s koporacijskim kapitalom, kao i uz minimalno trolovanje uz sasluživanje novinara, ipak uspešno završili sastanak.
Naime, na sastanku je dogovoreno ponovno uspostavljanje linija komunikacije između dveju vojski, kako bi se izbegli svi nesporazumi i pogrešna tumačenja koraka konkurentske strane, kao i uspostavljanje direktne linije komunikacije između dvojice predsednika. U opasnom svetu koji pleše na ivici provalije to nije malo, u opasnom trenutku u kojem živimo to je i više nego dovoljno.