Đaci iz golijskih sela ustaju kada njihovi vršnjaci još uvek uveliko spavaju i do škole pešače bez obzira na vremenske uslove. U četvorogodišnjoj školi u golijskom selu Kuzmičevo je četiri mališana. Svi su đaci pešaci.
Dva osnovca i dva predškolca. Danas je maglovito, a kiša lije kao iz kabla. Jedan od predškolaca, Aleksandar iz Rasta, poslednjeg sela pred vrhove Golije, nije došao. Slavi Aranđelovdan. Osnovci Stefan i Miljan su u klupama.
“Zimi bus ne može da dođe jer nije očišćen put, veliki je sneg. Ako moji mogu da me dovedu, a većinom ne mogu i put je loš, pa većinom dolazim peške. Kad je zima baš je teško i jedino može peške”, priča Miljan Biševac, a njegov drug Stefan Lončarević dodaje: „Ponekad peške, ponekad nas neko vozi, ali više peške idemo.”
Vrhovi Golije su pod snegom. Ne vide se od magle. Poput braće i sestara, pre njih, često ovi hrabri mališani prvi prte staze po snegu tokom zime. Pešače od 3 do 10 kilometara.
“Dvojica od njih žive blizu, a kada kažem blizu to je nekih dva kilometra. Eto to je njima blizu. A preostala dva su nekih šest, sedam kilometara odavde. I to sad uopšte nije jednostavno kad su tako mali, to može da traje i po sat vremena. Strah, da li će usput nekoga ili nešto sresti, tako da uopšte nije jednostavno.”, navodi učiteljica Ivana Mijailović.
Ovi dečaci sa Golije biće poslednji đaci škole u Kuzmičevu. U selima ima mlađe dece od njih, ali roditelji planiraju da se odsele.
Kurir.rs/RTS