PISMO ŽARKA LAUŠEVIĆA IZ ZATVORA 1996. GODINE: Advokata Tomu Filu zamolio da ga više NE BRANI, a za to je imao DEBEO RAZLOG
Životni put glumca Žarka Lauševića drastično je promenjen posle tragičnog događaja koji se odigrao u noći između 30. i 31. jula 1993.
Te večeri Žarko je posle sukoba, usmrtio dva mladića, Dragora Pejovića (20) i Radovana Vučinića (21) i ranio Andriju Kažića u podgoričkom kafiću "Epl".
Osuđen je na 13 godina zatvora zbog dvostrukog ubistva. Ta je presuda, nakon žalbi, potvrđena 1994. godine. Kaznu je izdržavao u Spužu i Požarevcu.
Nakon ukidanja presude od strane Saveznog suda, po ponovnom pretresu februara 1998. godine, kojim je predsedavala sudija Svetlana Vujanović, izrečena mu je kazna od 4 godine zatvora zbog dvostrukog ubistva u prekoračenju nužne odbrane.
Budući da je u tom trenutku već izdržao 4,5 godine, pušten je na slobodu. Ubrzo nakon toga je napustio zemlju i nastanio se u Njujorku, u SAD.
Vrhovni sud Crne Gore je, po žalbi tužioca 30. marta 2001. godine, tu odluku o kazni preinačio i izrekao kaznu od 13 godina zatvora.
Dana 3. jula 2009. godine, saopšteno je da je Laušević uhapšen u Sjedinjenim Američkim Državama zbog boravka u SAD bez vize i da se razmatra njegova ekstradicija Srbiji po međunarodnoj poternici koja je raspisana 2002. godine na zahtev Trećeg opštinskog suda u Beogradu.
Dana 14. septembra 2009. godine, sud u Njujorku doneo je odluku o ukidanju pritvora Lauševiću. Predsednik Republike Srbije Boris Tadić pomilovao ga je 29. decembra 2011, na osnovu Protokola između Srbije i Crne Gore (Žarko je bio srpski državljanin).
Lauševića je pred crnogorskim sudovimabranio Toma Fila, jedan od najpoznatijih advokata sa ovih prostora. Njih dvojica imali su posebnu vezu, a u arhuivu Borbe pronađeno je Žarkovo pismo Fili, koje mu je napisao 1996. godine.
Pismo vam prenosimo u celosti:
Dragi moj verni Tomo,
Prolaze mimo nas neki rokovi, žalbe, paragrafi, slova zakona. Šta to beše sve? Komore, Justicija, Hipokrat. Koga briga za sve to? Prolaze neki meseci, godine, "život mu je lako prolazio i prošao" , veli Crnjanski.
Samo se goji fascikla sa nekim beslovesnim papirima koji stvaraju privid. Eppur si muove? Ne, sve stoji u ovom mestu i u ovoj glavi, koja je samo tačka, centar oko koje se onaj besmileni krug samo ponavlja. E, pa dobro.
Ja više neću u taj krug. Vodaće me kao ćopavo magare što okreće dolap, ali neću više u tu arenu. Neću - svojevoljno. Teraće me bičem, znam, kad god zastanem, ali onako bodro, nadećno, ozbiljno, zadubljeno u ZKP - ne više. Uradiću sve ne bih li, inatno, zdrav ostao, ali sa pravom se više zamlaćivati neću.
Iz istog ubeđenja da ono što predstoji, kao ni ovo što se upravo dešava - nema nikakvu zakonsku opravdanost, ne želim da dalje time okupiram bilo kog, ponajmanje tebe, dragi moj Tomo. Kao što vidiš, sva nastojanja da se uzakoni naš postupak padaju u vodu pred voljom neke nepojmljive sile. Reći ćeš: "Pobeđujemo, ipak, sine!" Ne. Presudiće mi, prvostepeno, na proleće 1997, i slično ranijoj presudi.
Drugostepeno će zasjesti na proleće 1998, možda i ukinuti i... dokle tako? To se ne može "pobjedom" zvati. Operacija uspela pacijent "overdoziran" sa redovnim vanrednim lekovima - ispustio dušu. Ja da se "navlačim" na "lekove", više neću. Neću da blenem više u kalendar, prateći rokove, crtajući nove petoletke, ne znajući da je baš tog dana sudijama snaha dobila male boginje i da po tome nekom članu sudija ima pravo... Baš me briga.
Advokat, vrhunski, a Toma Fila, pre svih, kao najeminentniji u ovoj zemlji je bio i izraz visokog respekta prema sudu koji zaseda. Ne i u Crnoj Gori! Nažalost. To si navikao da se srećeš u sudnici sa sudijama, a ovo su VLASNICI PRAVA. Sud je jedno, mala privreda drugo, zar ne? Koliko u takvim odnosima može biti ravnopravnosti i objektivnosti, nećemo više trošiti reči.
Povlačim se. Šta god sam u životu radio, radio sam to celim bićem, svakim damarom svojim. Tako i ovog puta. Povlačim se sav. Ukoliko me ljudi ne shvate ozbiljno, samoizdavaću se u sedmom paviljonu.
Ako i tada budu insistirali da me vide, da mi pišu, da im pišem, ti znaš da ću i od toga umeti da se odbranim. Nadam se da niko neće proveravati koliko sam daleko spreman da idem, odlazeći od spoljnjeg, svega spoljnjeg. Spreman sam. Vrlo. Prešao sam onu crtu kad se čovek izmiri sa najznačajnijim i kad sve dobije druge vrednosti.
Znaš da nisam pragmatik nikad umeo da budem. Ničeg utilitarnog nema u mojoj odluci. Jednostavno, dosta mi je svega. Valjda je to "postignuta" svrha kažnjavanja.
Ogadilo mi se "nemam osnova", "pravilno zaključuje prvostepeni sud..." Ne mogu više. Hoću drugim stvarima da se bavim. Pravo je perverzno. Naše pravo i njegova primena. Cinična. "Ne samo oštećene porodice već i šira javnost". Jesu li sproveli anketu?
Niko me u Crnoj Gori više neće braniti. Ne, ni Tale, ni Guberina... Niko. Suviše ti verujem, a još više volim i poštujem da bih dozvolio da te neko zameni. Da govori tvoje rečenice, jer si im već sve kazao. Dalje - nema.
Neka Herostrat Radović, po želji i preporuci oštećenih odredi službenog advokata.
Zašto ću ćutati pred sudom i zašto ne želim da budeš tamo sa mnom?
Našim pristajanjem (mojim govorenjem i tvojim prisustvom) valorizujemo Viši sud kao regularan, dajemo kredibilitet postupku, za koji već sad znamo da se odvija s kršenjem zakona.
Reci, hajde zajedno da kažemo da nećemo pred Sud, na čije ćemo greške i povrede zakona, učinjene u septembru, avgustu 1996. moći izgleda da se žalimo 1999. godine.
Reci bilo šta, molim te, samo ne daj da se moja odluka skandalizuje i proglasi za naš raskid. Ne dozvoli da se oveseli veseli Danilović. Kaži šta god hoćeš, da sam sasvim poludeo, samo ne da sam ti ukinuo punomoćje, jer to i neću. Ukidam tebi i sebi pravo na odbranu pred TIM sudom.
Zašto nikog, pa ni najbliže, neću više da viđam?
Dugo, predugo lažem da sam u redu, da mi je dobro u zatvoru. Lažem, Tomo. A znaš koji sam fakultet završio. Povjerovali su mi. Kolege su "oduševljene kako pišem"; "nismo znali, on i slika","Ej, da mi je tvoja linija". Super. Neka se oduševljavaju i dalje i neka muški izdrže do nekog kraja moju nepravdu. Samo se više nećemo viđati.
Porodica? Deca su prirodno već vidljivo omrzela ovaj ambijent u posetnoj sali, vjerovatno i dolaske.
Pitam se kad će početi i oca. (I to je jedna svrha kažnjavanja, zar ne?).
Ne mogu više da gledam majčinu suzdržanu muku (tri puta je dolazila, na po sat vremena) kad prešavši 1000km, gleda molećivo hoće li se neka uniforma smilovati da udeli dodatnih 10 minuta.
Svoju neizvestnost ne želim više da tovarim na tuđa leđa.
Hoću sam.
Svima ću pojedinačno ovo objasniti... I Upravi. Moraće da prihvate moju odluku.
Dragi moj najverniji Tomo,
Znam koliki si borac. Znam koliko si već učinio za mene. Nemoj da ti moje pismo zvuči kao retorika nezahvalnika. Ja nikad neću moći da ti se odužim za sve ono što si već uradio za mene, propatio sa mnom... Ako ikada izađem i ako jednom uzmognem, pokušaću da ti se odužim (odvratna reč), pokušaću da ti objasnim koliko mi je, i sada dok ti ovo pišem, teško.
Zauvek tvoj sin Ž.L.
(Kurir.rs/Nportal)
Bonus video: