Preuzimajući dužnost premijera Velike Britanije, Čerčil je sugrađanima poručio: „Nemam šta drugo da vam ponudim osim krvi, teškog rada, suza i znoja.“
Đilas i njegovi nude med i mleko. Naše je samo da glasamo za njih, da im damo vlast. A onda, milina. Ima da ležimo s rukama ispod glave i da gledamo u nebo, odakle će pasti pečene ševe. A sudeći prema onome kako opisuju svoje prve poteze na vlasti, ni oni ne očekuju da će se nešto umoriti od vladanja. Tu i tamo poneki potpis - da se otvore magacini s medom, da se zabrane neke novine i neko otera u zatvor, a posle - sve ima da ide samo od sebe.
Kakvi su oni Čerčili, takva su im obećanja.
Bar da ćute i puste Cecu Bojković i Dragana Bjelogrlića da im vode agrarnu politiku kad već obilaze paore na blokadama puteva...
Kao kad đilkoš pokušava da se naivnoj devojci uvuče u gaćice, sve može i sve će da bude.
„I u Dubai ćemo da idemo?“ „Nego šta! Jednom mesečno!“
Ko ne veruje da se opozicija uoči ovih izbora na infantilan vaćaroški način obraća građanima, najogoljenije im potcenjujući inteligenciju, neka samo pogleda anketu koju je Šolakov portal Nova sproveo među liderima i proevropskih i proruskih stranaka, ne krijući više da „Srbija bez nasilja“ nastupa zajedno s Dverima i Zavetnicima...
Elem, ako građani Srbije glasaju za njih, poručuju Šolakovi puleni, od Nove godine penzioneri će dobiti sve što im je, kao, uzeto od 2014. godine, plus trinaestu penziju, a subvencije poljoprivrednicima biće udvostručene.
Siromaštvo će biti ukinuto, a siromašni će dobijati vaučere za besplatnu kupovinu hrane i ostale robe. (To, valjda, ako se desi da neki siromah ostane neukinut.)
Reke će biti bez otrova, a vazduh čist (garantuje Đorđe Miketić). Ukidaju se kriminal i nasilje. Potpuno. Deca se neće tući među sobom, a ni odrasli. Rad na određeno vreme, kao oblik nasilja, takođe će biti ukinut (garantuje Dragan Đilas).
Kako će to da izvedu, ne govore. Mi, valjda, treba da zatvorimo oči i čekamo, da bi nam u jednom trenutku viknuli: „Suprajz!“
Šalu na stranu, ali depresivno je ovo suočavanje sa infantilizmom opozicije.
Uzmimo, recimo, Mikija Aleksića, koji obećava „nemilosrdnu pravdu“, i Radomira Lazovića, koji mu tercira, najavljujući obračun s funkcionerima sadašnje vlasti. Njih dvojica takođe najavljuju zabranu Pinka i Hepija i svih tabloida osim Nove i Danasa.
„Da je kuci macina volja, i ona bi spavala u kući...“
Hoće se reći: ne može baš tako kako zamišlja mali Perica. Jer mali Perica, ako već citiramo narodne mudrosti, ne zna odakle je šupalj. Pojma nema o mnogim stvarima, pa ni o demokratiji. Koja ne poznaje revolucionarnu pravdu, ni zabranu medija. Pošto nije sve u trikovima kakve nam sada opozicija prodaje. Pisali smo već da je svojevremeno Mlađan Dinkić uoči izbora obećavao po hiljadu evra svakom građaninu - pod uslovom da glasaju za Borisa Tadića, koji je tada bio njegov kandidat. Dinkićev marketinški savetnik i verovatni tvorac ove ideje bio je Igor Avžner, sada savetnik Zdravka Ponoša, političara s Đilasove liste.
Zato nam je rukopis koji stoji iza ovakve folirantske kampanje poznat. A šlag na torti je obećanje da će se istražiti poreklo imovine svih bogataša i da će im biti oduzeto sve što ne mogu da objasne legalnim primanjima. Vredi podsetiti mlađe čitaoce da je doslovce isto to Dinkićev G17 (čiji je osnivač bio Miki Aleksić) obećavao uoči izbora 2000. godine na kojima je pobeđen Milošević. I šta je bilo? Ništa!
N. N.