Ustabilnim republikama bivši predsednici su uvažene ličnosti. Postprezidencijalne ličnosti koje su četiri ili - bolji slučaj - osam godina bitno uticale na nacionalnu istoriju dobijaju pristojne apanaže i uživaju određene privilegije.
Amerika, recimo, nosačima aviona nadeva imena bivših predsednika, što mi, ciničnom kakav sam, dade ideju da kad druga nastane sudija, kad se na vlast uspentraju demokratske snage (smeh vrabaca iz off-a) i kad Srbija dobije izlaz na more, admiral Zelenović prvom srpskom bojnom brodu - naoružanom Jovanovićevim atomskim projektilima - da ime „SBB Boris Tadić“.
Ovo SBB neće biti ploveća reklama za tajkunskog provajdera - s kojim sam na ratnoj nozi - nego skraćenica - „Srpski bojni brod Boris Tadić“, kao, božemeprosti, „USS (United States Ship) Gerald Ford“.
Sve da Srbija dobije izlaz na Tihi okean, od tog posla neće biti ništa. Što ne znači da neće biti drugih poslova. Jedan od prvih poslova koji će opozicija oposliti kad se - uprkos sopstvenim naporima da se to nikada ne dogodi - konačno uspentra na vlast biće da bivšeg predsednika Tongu Nikolića deložira iz rezidencije u kojoj provodi penzionerske dane.
Ne zato što Tonga tamo protivustavno obitava - kao što JexS protivustavno ne uživa nijednu postprezidencijalnu privilegiju - nego zato da bi se u rečenu rezidenciju smestilo neko novo Visoko Dupe.
U ovih uvodnih 25 rečenica sažeta je suština srpske politike, idemo redom: zakoni za protivnike, preambicizni planovi, visokoparna bulažnjenja, sve to kao dimna zavesa za otimačinu i lični probitak.
Nije tu toliki problem što JexS nema postprezidencijalne privilegije - mada bih mu ja, da sam na Visokom Mestu, dodelio Beli dvor u znak zahvalnosti što me je doveo na vlast i poljubio me u dupe - nije toliki problem ni to što se Tonga baškari u raskošnoj vili, problem je u diskontinuitetu, s kojim je Koštunica - uz poprilično žrtava u ljudstvu i materijalu - ponovo uspostavio kontinuitet.
Pisac hoće da kaže da je u velikom, možda nerešivom problemu država u kojoj jedan bivši predsednik - pod uslovom da izvuče živu glavu - biva izbačen na ulicu, a drugi bude useljen u zamak.
Vrlo važno, reći će elebaci, šta da se radi, život je nekom majka, nekom maćeha, ali šta znaju elebaci šta je važno. U državama kojima gospodari diskontinuitet život je svima maćeha, nekom pre, nekom posle, a naročito posle strmopizda s vlasti.
Strmopižđeni po prirodi stvari osećaju snažnu frustraciju i želju za povratkom u stanje vlasti - u kome je život majka - i ne biraju sredstva da se vrate u majčinsko okrilje. Otuda je sasvim razumljivo da to želi i JexS - i da se zato uortačio sa Radulom - ali ne razumem - mada i to donekle razumem - da ne kuži stari moj da se do prezidencijalnosti nije vinuo sopstvenim sposobnostima, nego da se tu obreo zahvaljujući Đinđićevom radu i čika Dobričinim gedžovansko-cincarsko-kalburskim muljavinama. Prekardaših, a tema neiscrpna. Nastavak u ponedeljak.