Glavna predizborna mana trenutne srpske opozicije je odsustvo centralne figure - dominantnog alfa mužjaka (ili bar ženke) - koji bi stao/la na crtu centralnoj figuri vlasti, Visokom Mestu. Takva manjkavost je hendikep i u nekolektivističkim političkim sistemima. Da bi bile prepoznatljive (i primamljive) „širokim narodnim masama“, politike se moraju personalizovati, ne baš u meri u kojoj se kod nas personalizuje, ali ovu ili onu listu uvek mora predvoditi jedna jedina persona koja će imati muda da kaže: „Ko jedini (osim mene) sme da vas pogleda u oči.“
Verovali ili ne, iako to ni on nije očekivao od sebe, tako je svojevremeno nastupio Koštunica. I pobedio. Budući da je Koštunica bio kandidat jedne koalicije jednako šarolike - mada neuporedivo otresitije od današnjih saveza rogova u vreći - ostali „dosovci“ su se osetili uvređenim i Koštunicu naterali da izbaci ono „jedini“, tako da je Milošević izgubio izbore pod sloganom „Ko sme da vas pogleda u oči“, ali ipak od samo jednog jedinog protivkandidata.
Vreme je pokazalo da je za srpsku istoriju i život bilo korisnije da nas je Koštunica pogledao u dupe - tamo bi video sopstvenu glavu - ali to ništa ne menja u gvozdenom pravilu da na crtu jednom jakom čoveku mora stati drugi jaki čovek, makar taj čovek bio samo prividno jak, kao što je to bio nejaki Koštunica, dok ga kontrola nad „ministarstvima sile“ - i Udbina kontrola nad njim - nije ojačala.
U ovom trenutku na depresivnoj opozicionoj političkoj sceni imamo najmanje pet kandidata za jakog čoveka, od kojih uslove konkursa ispunjava samo jedna žena, Mica Zavetnica, koja ima sve što političar treba da imade. Odličan outlook, odlučnost i dobar scenski nastup, jedini je problem što nema politiku.
Mica će, ako slučajno pročita ove redove, skočiti ko guja ljuta i ciknuti - ko, bre, nema politiku, je l’ ja, moja politika je odbacivanje francusko-nemačkog plana - i to će uzgred biti i početak i kraj njene (i ne samo njene) politike. Koja, uostalom, nije njena - preuzeta je od čukundedova - a pogotovo nije ekskluzivno njena, jer istu tu politiku iz šupljeg u prazno pretaču sve opozicione personae dramatis, neke od njih penušajući i čupajući kose, neke stidljivo i odmereno, pritom je sve to skupa već sadržano u Vučićevoj Visokoj Politici.
Jeste to politika širokog spektra, ali ipak tu ima „lufta“ i svako ko kani pobediti, mora na Visoku Crtu stati s politikom različitom od njene. U suprotnom će izgubiti, to je gvozdeno pravilo besmrtnog Grunfa.
Ako ne „pristaješ“ (omiljena reč Euromahale) na Visoku Politiku, a nemaš sopstvenu, makar ona bila nalik Micinoj, onda mi otimaš ljeb iz usta, jer džaba krečiš. Pogledajmo kako džaba kreči osoba odranije poznata po vrlo skupim krečenjima, Đilas, Dragan, ne Milovan, koji je na televizoru Nova rekao „da bi TO (tehnička vlada, prim. a.) značilo da se ne bi bavili temama kao što je ‘francusko-nemački papir’ i usklađivanjem sa spoljnom politikom EU, pošto o tome različite opozicione stranke imaju različite stavove“.
Da li će različite opozicione stranke imati iste stavove o ostalim stvarima, Đido se nije izjašnjavao.