Uroš Predić, otac srpskog realističkog slikarstva, bio je veliki slikar, toliko veliki u žanru da moja neznatnost napola u šali, napola u zbilji ponekad kaže da Predićeva platna ne vise u muzejima unutar srpske realnosti, nego da srpska realnost visi s njegovih ulja na platnu.
Tokom dugog života, Predić je naslikao mnoga remek-dela, a ono koje moja neznatnost najbolje voli nazvao je „Vesela braća, žalosna im majka“. Budući realista, Predić je naslikao jedan realan događaj, tačnije seriju događaja: grupu, naime, lola bekrija koji su u ranu zoru, vraćajući se iz birtije, pevali uz gajde na sav glas i budili seljane Predićevog rodnog sela Orlovata, da svi vide kako se oni vesele, ćerdaju imovinu i, uopšte, kako su iznad seoske situacije.
E, upravo na tu sliku me je podsetio izlazak naših tenisera - s Novakom Đokovićem na čelu i uz muzičku pratnju đakonise Crnogorčević - na otvaranje Dejvis kupa. Orilo se dok su teniseri izlazili „Veseli se, srpske rode“, a svetu je - rečnikom tupoumnih srpskih novindžija (svih boja) - poslata „snažna poruka“.
Držim da bi poruka bila „snažnija“ da su teniseri istrčali na teren sa po pečenim jagnjetom na ramenima, hrisovuljom sa Porfirijevim blagoslovom i predvođeni Matijom Bećkovićem s badnjakom u ruci. Kakogod, belosvetska teniska javnost nije prijemčiva za takve poruke, pa je poruka jednostavno izbrisana sa snimka otvaranja Dejvis kupa.
I - šta je onda bilo? Kako šta? Srpski navijači su „žestoko uzvratili Dejvis kupu“, tako što su inkriminisani snimak zakačili na bivši Tviter i saborno pljunuli Dejvis kupu pod prozor.
Ovo napred bio je samo uvod u (ko zna koju po redu) priču o jednom od najstarijih srpskih zanata - pravljenju veresije od gotovine. Majke srpske invencije su u jednom trenutku došle na ideju - a Đoković legao na rudu - da Novakovu svetsku slavu iskoriste kao sredstvo kojim će Kosovo vratiti pod okrilje Srbije. (Ideja je, inače, rođena sestra ideje Olivere Bećković i njenih političkih pozadinaca da Vučića strmopizde „Utiskom nedelje“.)
Šta je tu veresija, šta gotovina. Gotovina je Đokovićeva nesporna (i zaslužena) planetarna popularnost, veresija je traćenje te slave na Novakova ispisivanja „Kosovo je Srbija“ po objekivima kamera i ostale manifestacije pansrbizma koje su od Đokovića napravile najpoštovanijeg, ali i najomraženijeg tenisera „svih vremena“.
Tipično srpski. Da je Predić živ - a malo je falilo da bude; živeo je 96 godina - mogao bi naslikati još jedno platno „Vesela braća, kukala im majka“. Da se Novak uvek ponašao sportski i šarmantno - za šta je imao predispozicije dok ih nije spičkao - deo njegove globalne slave neminovno bi se „prelio“ i na „srpski rod“, belosvetski ljudi bi pomislili „možda smo ogrešili duše o Srbe, možda oni nisu onakvi kakvima ih slikaju po našim medijima“.
Avaj, Đoković - i ostali teniseri u granicama svojih mogućnosti - ponašaju se kao da im je scenario za scenski nastup pisao Aljbin Kurti, tako da belosvetski ljudi moraju pomisliti, „pa čekaj, ako je ovakav Đoković, svetski čovek, kakvi li su ostali Srbi“. Bilo bi dobro da se i mi sami to zapitamo.