STRATEŠKI TOKOVI

DR NEVEN CVETIĆANIN: Ratovi i kultura

Foto: Kurir

Kada se dešavaju tektonske promene u istoriji i kada ona menja smer, javlja se sijaset mudraca, proroka, naučenjaka i analitičara koji pokušavaju objasniti šta se zapravo zbiva i zbog čega. Tako je na kraju Hladnog rata, usled propasti Sovjetskog Saveza, izmilela čitava sila teoretičara koji su pokušavali predvideti u kakvom ćemo svetu živeti nakon hladnoratovskog bipolarnog, koji je bio na snazi od Drugog svetskog rata.

Jedan od njih je Semjuel Hantington, američki politikolog, koji će postati slavan i čuven po tezi o „sukobu civilizacija“, koju je postavio početkom devedesetih godina prošloga veka. Shodno njegovoj tezi, geopolitička dešavanja su određena kulturnim i religioznim identitetima, usled čega ratuju različite civilizacije - zapadna, pravoslavna, latinoamerička, dalekoistočna, islamska, podsaharska, kao i niz samoniklih manjih kultura. Hantington je svoju pesimističku tezu shodno kojoj su različite kulture „osuđene“ da međusobno ratuju postavio nasuprot optimističkoj tezi drugog čuvenog američkog politikologa Frensisa Fukujame, koji je tvrdio da će nakon kraja Hladnog rata nastupiti „kraj istorije“ i večni liberalni mir. Intelektualni sukob između Hantingtona i Fukujame će biti samo savremena forma starog ideološkog sukoba između liberala i konzervativaca, koji traje bezmalo nekoliko vekova, u kojem prvi tvrde da će ekonomski tokovi dovesti do ujedinjenja čovečanstva pod jednom liberalnom zastavom, dok drugi zapinju da dokažu da će čovečanstvo uvek ostati podeljeno shodno različitim religijskim i kulturnim identitetima.

No, mi obični smrtnici možemo da tvrdimo šta hoćemo i pletemo svoje teorije, a vreme neumitno ima sopstveni sud nad nama i našim teorijama. Tako će vreme oboriti i Hantingtona i Fukujamu, odnosno njihove teorije, u nekoj svojoj strogoj pravosudnoj navici da obara sve jednostrane teorije koje suviše apstrahuju od života i svih njegovih mnogobrojnih nijansi, jer i Bog i Đavo su se oduvek krili u detaljima. Upravo u našem vremenu i Hantingtonova i Fukujamina teorija dobijaju svoj konačni nekrolog jer, posmatrajući šta se to upravo po svetu dešava, čovek dolazi do zaključka da su promašili obojica. Već na prvi pogled usled dešavanja u Ukrajini, Gazi i na još stotine kriznih žarišta po svetu možemo doći do zaključka da se istorija nije završila i ne spava u nekom svom liberalnom miru, već se nastavlja nesmanjenom žestinom. Dakle, Fukujama je omanuo. Ali je omanuo i Hantington, budući da u Ukrajini ratuju pravoslavni Rusi protiv pravoslavnih Ukrajinaca, a ovim prvima saslužuju islamski Čečeni, a ove druge podržava čitav Zapad. Takođe, u Gazi i oko nje postoje oni muslimani koji bi istina voleli da sprže Zapad i njegove saveznike, poput raznih Hamasa i Hezbolaha, ali postoje i oni - od Jordana, Saudijske Arabije, Ujedinjenih Arapskih Emirata, Egipta i nekolicine ostalih - koji sasvim lepo posluju sa tim Zapadom. Ako se ispostavilo da religijski i kulturni identiteti, kao ni ekonomski liberalizam, ipak nisu najvažniji u opredeljivanju odnosa između država i nacija, šta je onda realno važno?

Realno je važno samo ko je čiji prijatelj, odnosno neprijatelj, jer je prijatelj mog neprijatelja i moj neprijatelj, a neprijatelj mog neprijatelja nužno moj prijatelj. Zna to dobro stogodišnji praktični mastermajnd dr Kisindžer, koji je izgleda jedini u pravu u ovom nadgornjavanju američkih „proroka“, budući da sve ovo što se trenutno dešava po svetu potvrđuje njegov pronicljivi realizam.