Monodrama glumca Hadži Petra Božovića "Tako je govorio Sveti Nikolaj Velimirović" premijeru je imala još 2006. godine u Zvezdara teatru, a svoj novi život dobiće 6. decembra prvom reprizom na Kolarcu.
Osmišljena je kao svojevrsna propoved vladike Nikolaja Velimirovića i, kroz adaptirani tekst, kazuje misli i stavove jednog od najistaknutijih srpskih duhovnika u 20. veku. Uoči novog susreta s publikom, naš čuveni glumac govori za Kurir o ideji da Zadužbina Ilije Milosavljevića dobije svoju pozorišnu scenu, osvrće se na stanje u kulturi i odlazak Žarka Lauševića.
Kako je došlo do saradnje s Kolarcem?
- Predložio sam direktoru, gospodinu Aleksandru Pekoviću, da upravo tu, jednom mesečno, oformimo govorenje o Svetom Nikolaju, kao neku besedu koja pripada ovom narodu odavno. Veoma sam zadovoljan našom saradnjom, sviđa mi se posebno što on insistira na klasičnoj muzici, a i njegove emisije rado slušam. Monodrama govori o svim najozbiljnijim i najobičnijim stvarima i to na način koji ceo svet razume. Što se mene tiče, odavno bih Svetog Nikolaja predložio i za gradivo u školama, ali toga će se valjda neko dosetiti. On je doneo jednu dimenziju koje ima u raznim, nekad revolucionarnim događanjima. Toga nedostaje u kulturnom miljeu. Ako utrem put na toj sceni, onda bi tu mogli da se pojavljuju i drugi ljudi sa svojim dramama.
Imate posebnu vezu s Kolarcem?
- Mala sala Kolarčevog univerziteta u svojoj istoriji odigrala je nekoliko značajnih uloga u mom životu. Sećam se, tu su bila prva javna pojavljivanja Matije Bećkovića u kojima sam učestvovao sa celokupnom Književnom zadrugom. Oni su sedeli u prvom redu. Uostalom, Kolarčev univerzitet je jedan od fakulteta na kome sam počeo. Studirao sam dosta fakulteta, neke sam i završio, ali Kolarčev nisam nikada.
Ali monolozi s posebnim emocijama ostali su vam svojstveni. Eto, i vaš emotivni govor na komemoraciji Žarku Lauševiću mnoge je dotakao.
- Žarko. Eh. On je bio deo mog života. Počeo je kao moj sin, a nekako je i završio kao moj sin. Prvu ulogu koju je igrao bila je drama "M. V." u režiji Mila Đukanovića, u selu Godinje. Dolazi i odlazi kao neka sudbina.
- Eto vidiš, opet smo bili otac i sin. Bio je radostan što je došao i uspeo sebe da prevaziđe. Držali smo se toliko čvrsto na sceni da su mi posle neki rekli: "Jao, dobro je što si ga držao". Odgovorio sam: "Ne zna se ko je koga držao." Ja sam čovek, sa svojim fizičkim nedostacima, kolena, kukovi i te stvari. Drago mi je što smo se na neki način tako oprostili. Život je bio pun svega, a tako se i završio.
Pokazali ste u ovom ostvarenju kako se bez reči pravi uloga. Da li vam je to bila najteža rola u karijeri?
- Igrao sam dosta i tamo i ovamo, od pozorišta, televizije, filma, pa čak i na radiju. Razmišljao sam o ulozi bez reči. Desilo mi se da mi je gospodin Bajić ponudio taj izazov i hvala mu na tome. Pitao sam kako je to kad čovek igra bez reči? Kako sve oseća, a ništa ne govori. Gledali smo svi svoje babe i dede kada u jednom momentu zatihnu, ne govore više. Pokosila ih je sudbina, ratovi, gubici dece...
Maestralno ste odigrali i lik Joakima u filmu "Usta puna zemlje". Šta vas je privuklo tom ostvarenju?
- Najzad se desilo to da je obrađeno izuzetno delo velikog pisca Branimira Šćepanovića. Kad je objavljeno, izazivalo je veliku pozornost glumaca. Ne znam glumca koji nije želeo da igra tu, i ja sam bio među njima. Međutim, on je brzo prodao prava. Delo je zaboravljeno, a na kraju se desilo da je Puriša dobio pravo da snima.
- Puriša je bio u poznim godinama, a mogao je da stoji po tri, četiri sata na 40 stepeni. Govorio sam mu: "Purke, sedi malo, odmori se", a on je odgovarao: "Ne, moram da gledam glumce u oči".
Za tu rolu ste dobili Gran-pri na Filmskim susretima u Nišu. Da li ste očekivali priznanje?
- Baš me je iznenadilo. Mislim da je ta nagrada više neki dug prema meni i ulogama za koje nisam bio nagrađen. Za sve poznate filmove, koji sada žive.
Postoji li neko priznanje koje biste izdvojili?
- Prvo koje sam dobio bilo je na Filmskim susretima, mislim neka plaketa za ulogu Nikole Tesle. Nikada nisam bio opsednut tim nagradama, više sam voleo boravak u Nišu. Zbog toga mislim da je ovo sada satisfakcija za sve prethodne.
Imate li još nekih želja?
- Kad se setim, u predstavi "Derviš i smrt", koju smo radili, bila je jedna rečenica: "Pedesete godine su najgore. Čovek ima toliko želja, a nema vremena da ih ostvari". To je Pleši govorio Meša Selimović vođen iskustvima Drugog svetskog rata. Meni je već blizu osamdeseta, baš se nisam nadao da ću sve ovo doživeti. Je l' imam želja? Imam želja koje više nisu materijalne, a ni za mene. Materijalno nikada nije ni bilo za mene, već za ceo svet.
Čemu vas je naučio život?
- U moru latinskih izreka ne slažem se sa onom da je istorija učiteljica života. Nije. Ništa nas nije naučila. Istorija je kod nas Srba postala istorija ratovanja i pobednika. Svi spomenici su podignuti onima koji su iza sebe ostavili milione unesrećenih i žrtava. Šta znači pobediti? Da sačuvaš goli život? Ko su danas pobednici? Ne znam, zaista ne znam. Nekad mi je žao, nek mi bog oprosti, što ovoliko živim.
Zašto ste toliko strogi prema sebi?
- Rođen sam 1946. godine posle rata i video sam sve njegove posledice koje me i dalje prate. Imam brata koji umire negde daleko, a nikada nisam s njim živeo. A drugi, s kojim se ne čujem, živi u Americi. Nije herojstvo poginuti u ratu, to je u njemu normalno. Nije važno ko će pobediti ili izgubiti. Pitanje je šta je ono što ostaje posle rata? Kako nastaviti? Eto, ne znam šta da kažem, jedino mi preostaje da se bavim onim što znam - kulturom i prosvetiteljstvom. A to ne zanima ni poziciju, ni opoziciju. Hteo bih da ti kažem iskreno da se ne zna ko je danas nekulturniji od njih. Stavi to u naslov. Ne, bolje stavi u naslov: "Sveti Nikolaj na Kolarcu", tamo mu je i mesto.
(Kurir.rs/Ljubomir Radanov)
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Bonus video: