ŽIVOTNA PRIČA VLADIMIRA PERIŠIĆA: U film sam se zaljubio u porodičnoj biblioteci i traženju jednog oca koji mi je nedostajao
Odrastao je na filmovima Godara, Renoara i Tatija i poeziji Bodlera i Remboa. Da nije reditelj, bio bi pisac. Nakon studija započetih na FDU, diplomirao je u prestižnoj školi za film "La Femis" u Parizu. I već je njegov diplomski rad, kratki film "Dremano oko", prikazan na Kanskom filmskom festivalu 2003. godine, kao i naredna tri, među kojima i poslednji "Lost Country". Jedno od njegovih otkrića bio je Relja Popović, a danas je to mladi Jovan Ginić
Jedna od prvih stvari koje se sećam u životu je zemljotres. Veče je. U stanu sam kod bake i deke. Imam pet ili šest godina. Spremam se za spavanje. Iz tog kupatila pamtim nekoliko predmeta - belo-žuti plastični bokal kojim se polivamo kad se kupamo, dekin miris "Brion" i njegovu četku za brijanje od sive dlake, šampon "Brezu". Gledam u plave isprane pločice. Počinju da se tresu.
U početku imam utisak da se nešto dešava sa mnom, da sam ja taj kome se prizori tresu pred očima. Polako shvatam da se ipak, na moju sreću, tresu samo zidovi. Strah me je. Čujem bakin glas kako me doziva i ponavlja: "Zemljotres, zemljotres!" Izlazim iz kupatila. U pidžami sam. Baka i deka mi navlače patike i izvode me iz stana. Ne uzimamo lift, trčimo niz stepenice. Na stepeništu srećemo druge stanare koji takođe izlaze iz zgrade. Kao i ja, mnogi od njih su poluobučeni.
Detinjstvo
Nešto kasnije stojimo ispred zgrade, na parkingu koji se proteže između ulice i velikog travnjaka. Bakina i dekina zgrada se nalazi u novobeogradskim blokovima. Duga zgrada krem boje je spoj solitera koji se protežu kao neka džinovska betonska gusenica. Izgrađena posle Drugog svetskog rata, nalazi se na Bulevaru Avnoja. Avnoj - za koji ću tek kasnije saznati da je skraćenica za Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije - jeste reč koju moji baka i deka izgovaraju s posebnom, gotovo religioznom intonacijom. Ta intonacija za njih označava da se radi o nečemu važnom, stabilnom, kao što je ta dugačka betonska zgrada, nešto za šta oni osećaju posebnu privrženost. Tu reč Avnoj izgovaraju kao nešto njima dobro poznato, familijarno, o čemu mi ostali, moji roditelji i mi deca, možemo da saznamo samo iz priče. To što lično ne poznajemo Avnoj između nas stvara jednu malu distancu koja kao da označava da je to nešto što nikad nećemo moći da dovedemo u pitanje. Sada ispred te velike zgrade na Bulevaru Avnoja stoje njeni stanovnici, poluobučeni, u pidžamama, kućnim mantilima, raskopčanim košuljama, papučama, i s nevericom gledaju ka zgradi koja se do pre nekoliko trenutaka lelujala kao da je od hartije. Oko sebe čujem glasove koji ponavljaju da se ne treba još vraćati jer zemljotres može da se ponovi tokom noći. Neko prenosi da je na radiju čuo intenzitet zemljotresa na Rihterovoj skali. Jesen je i hladno je. Kasnije se ispred zgrade pojavljuju i moji roditelji. Došli su našim belim "golfom". Tata me stavlja u kola da ne bih čekao napolju. Ležim ispružen na zadnjem sedištu. Deka je iz stana doneo žuti frotir, kojim me prekrivaju, polako tonem u san...
Dan republike i Prvi maj
Porodični ručkovi kod bake i deke povodom 29. novembra, Dana republike, i 1. maja, Praznika rada, pravi su ritual. Pogotovo ručak za 1. maj, jer je tada i rođendan moje mame, ali mi tog dana slavimo i njen i bakin, koji je sutradan, 2. maja. Kako je tada već lepo vreme - mada se po pravilu uvek ispostavlja da 1. maja pada kiša iako je prethodni dan bio sunčan - mi Praznik rada najčešće slavimo u Čortanovcima, u bakinoj i dekinoj vikendici. A kako je kraj novembra već hladan - a vikendica sem male peći nema nikakvo grejanje, a baka i deka je svake godine zatvaraju sredinom oktobra i ponovo otvaraju krajem marta - tada se okupljamo u bakinom i dekinom stanu na Novom Beogradu.
Deka od ranog jutra odlazi u nabavku. On je zadužen za svež hleb, sokove i vino. Baka je pak već od juče počela da sprema hranu, a od jutros cela kuhinja miriše. Baka divno kuva, a ja ću, povodom njenog kuvanja, nekoliko godina kasnije razviti jednu ličnu teoriju da sva njena - inače potisnuta - senzualnost i ženstvenost izbijaju u pravljenju hrane. Pogotovo sarmi. U kuhinji već stoji spremna i prekrivena krpom, kako se ne bi ohladila, pita. Tu su i prženi krompirići za nas decu, ali i nešto što mi zovemo "žuto-zeleno", a što je u stvari jelo od kelja i karfiola. Spremne su i šnicle, ali i jagnje, koje svakog 29. novembra moji baka i deka naručuju od bakine rodbine iz Pirota. Tu je i žuta torta od narandžine kore, koju posebno volim.
Ručak se odvija za stolom u trpezariji, koji tom prilikom baka i deka proširuju unutrašnjom daskom. Na dnu stola, leđima okrenut ka prozoru, sedi deka, a sa druge strane stola, okrenuta ka kuhinji, sedi baka. Baka u stvari baš i ne sedi pošto sve vreme ručka odlazi do kuhinje i donosi hranu, ili nešto podgreva, ili prži u poslednjem trenutku, i zato uvek kasni bar za jedno jelo za nama. Pored deke, a ispod prozora, stoji korpa s vinima, a na spoljnoj strani prozora su rezervni sokovi i "koka-kola" kako bi se hladili.
S leve strane stola sedi moja porodica jer je to "ženska stana", s obzirom na to da su baka i deka roditelji moje mame. S desne strane stola sedi porodica mog ujaka, odnosno dekinog sina.
Mi sedimo sledećim redom - do deke je tata, a zatim ja, pa moja sestra Aleksandra i na kraju, do bake, sedi mama. Mi smo porodica Perišića, po tatinom prezimenu. Sa druge strane stola su Popovići, kojih je samo troje, pa im ja pomalo zavidim jer se nikad ne guraju kao mi. Do deke sedi njegov sin, mamin brat, moj ujak Dragan. Do njega je Igor, koji je godinu dana mlađi od mene i koga posebno volim da maltretiram jer smatram da je nespretan i da je mamina maza. Do njega je Ljiljana, čija je on, po mojoj logici, maza. Za stolom nas je ukupno devetoro, pa se zbog toga deka, s posebnim ponosom, šali da smo mi kao DC-9. To je drugi po redu najveći avion jugoslovenske avio-kompanije, a iznad njega je samo DC-10, i deka često kaže da nam samo još jedno dete nedostaje - što je u stvari blago podsećanje mom ujaku i ujni, koji imaju samo jedno dete, da ne bi trebalo da čekaju - da budemo kao DC-10.
Gusle
Moj deka je komunista. Ali ovaj krajnje tradicionalni i patrijarhalni način sedenja se čini kao nešto važno za njega. Dekina porodica je iz Crne Gore i zato na ulazu u stan, na posebno istaknutom mestu, kao nešto gotovo sveto, stoje gusle. I crnogorska kapa sa četri ćirilična slova "s". To su gusle oca mog deke, koji je po pričama navodno posebno lepo pevao. Ja želim da, kad porastem, dobijem te gusle, međutim, deka mi objašnjava da, po crnogorskim običajima, te gusle treba da nasledi Igor jer gusle nasleđuje sin od oca. Mene to posebno vređa jer sam stariji od Igora i sebe doživljavam kao dekinog miljenika. To je ujedno i pravi razlog što ga zovem mamina maza, jer se potajno nadam da ću na taj način ubediti deku da ipak meni ostavi gusle.
Ručak otpočinje deka, koji, pošto je svima nama nazdravio, traži da mu ispričamo šta se dešava s nama. Mi redom pričamo, iako to niko ne uzima za previše ozbiljno. Ipak deka insistira i svakome postavlja pitanje dok ne dobije bar neki odgovor. Taj razgovor, a samim tim i porodični ručak, obavezno se i kao po nekom nepisanom pravilu završava diskusijom o politici. Ta diskusija počinje dnevnopolitičkim temama u zemlji, ali obavezno završava razgovorom o počecima Oktobarske revolucije, o Lenjinu i Marksu. Mom tati su ti ručkovi pomalo dosadni - i on će s vremenom sve češće sa njih odsustvovati - tako da je on prvi koji se negde usred deserta digne od stola kao da ide u toalet, ali se na kraju ispostavi da je prešao u dnevnu sobu i da gleda televiziju, odnosno neki šou-program, pošto je to domen kojim se on bavi. To je polako i znak za sve nas da prelazimo u dnevnu sobu, gde se piju kafa i aperitiv. Posle mog oca, prva koja prelazi je ujna Ljiljana, koja na taj način pokazuje da i ona u potpunosti ne pripada toj porodici. A kako je profesor dikcije na Fakultetu dramskih umetnosti, ona s mojim tatom uvek nalazi zajedničke teme - televiziju i film.
Biblioteka
U potkrovlju adaptiranom u stan u Kumanovskoj ulici, u kome živimo moji roditelji, moja sestra i ja, centralno mesto zauzima biblioteka. Ima deset polica i na njoj se nalaze knjige moje majke, koja je književni kritičar. Ja ne razumem tačno šta to znači, ali znam da svakog jutra u 10 sati mama odlazi u Institut za književnost, gde radi do tri ili četiri, kad se vraća kući. Ja mislim da je taj posao dobar jer se ne ustaje rano. Takav je i posao mog oca, koji radi na televiziji, u redakciji za kulturu, i iz kuće izlazi u pola deset. Otac na posao kreće ranije jer voli da do televizije ide pešice - tako prolazi kroz Tašmajdanski park, a u povratku često s prijateljima sedne na piće u restoran "Madera", koji se nalazi u parku. Ja pak volim torbu koju on svakodnevno nosi na posao. Ta torba ima pregrade za olovke, u kojima se uvek nalazi nekoliko lepih stranih olovki koje je on doneo s putovanja u inostranstvo - moj otac je dramaturg i olovku doživljava kao svoje oruđe za rad. Po povratku sa posla torbu ostavlja u garderobi, koja se nalazi na ulazu u stan. A iza ofingera sa jaknama i kaputima nalazi se poster za film "Amarkord" Federika Felinija, koji ja ponekad, krišom, gledam jer mi se dopadaju velike grudi žene koja je na posteru. Ustajanje deli moju viziju sveta na one koji na posao odlaze rano i na one koji počinju da rade u 10. Ponekad mama izvadi knjigu pesama sa prve police - na njoj se nalaze najvažnije knjige - i čita mi poeziju. Čita mi Mandeljštamovu pesmu "Vek", koja je, iz nekih meni nepoznatih razloga, posebno dira. "Al' slomljena je kičma tvoja, / Moj divni jadni veku. / Besmislena osmeha gledaš / Unatrag, surov i slab, Kao zver, gipka nekad, / Na svoj zverinji trag. " I ja još ne znam šta se to desilo tako strašno što je veku slomilo kičmu. I, uopšte, u svom životu i svojoj okolini još ne primećujem naprsline. Takođe, čita mi stihove poljskog pesnika "Ostario je car baćuška, ostario / Više ni golubića vlastitim rukama nije mogao da zadavi", za koje mi je jednom, tiho, rekla da su metafora za tiranina. Meni se čini da je taj tiranin Staljin - za koga sam čuo i o kome znam da nije poželjno govoriti iako takođe znam da u našoj kući nismo za njega - i da mama to neće da mi kaže direktno.
Nekoliko godina kasnije, kad je u bivšoj Jugoslaviji počeo rat, i kad su sankcije i hiperinflacija ispraznili frižidere beogradskih stanova, novac je postao bitna stvar u životu mojih školskih drugova, pa samim tim i u mom životu. Otac mog tada najboljeg druga je u to vreme kupio novi i skupi auto, što je tada bio znak socijalnog uspeha. U poređenju s njegovim trkačkim kolima, naš stari beli "golf" deluje krajnje tužno. Zato sam, po povratku kući, počeo da razgledam stvari koje se nalaze u stanu i da razmišljam koliko bi se novca moglo dobiti ako bi se prodale. Pošto sam prebrojao broj knjiga na policama, pitao sam mamu za koliko bi mogla da se proda naša biblioteka. Mama mi je sa prezirom, kao da odjednom u meni više ne prepoznaje svoje dete, odgovorila da se knjige ne prodaju.
Madera
Restoran "Madera" je restoran s baštom koju ja najviše volim. Ponekad po podne, kad se sa ocem vraćam s televizije na kojoj on radi, zaustavimo se u "Maderi". Postoje dva razloga za to zaustavljanje. Prvi je da me tata vodi na ručak. To se najčešće dešava početkom meseca, kada je s portirnice televizije podigao kovertu sa svojom platom. Tada naručujem ribić u kajmaku. Volim njegov blag i nežan ukus. Drugi razlog je što u bašti "Madere" sedi neko od tatinih kolega s televizije. Dok idemo parkom na putu ka kući, obavezno prolazimo pored bašte restorana. Tada se tata javlja svojim poznanicima ili oni njemu. Ponekad se to završi samo na dugom ćaskanju preko ograde, koje ja već znam da u pravom trenutku prekinem praveći se da sam umoran. Ali ponekad tata reši da sedne sa svojim poznanicima. U tom slučaju sam prilično nezadovoljan jer znam da će mi biti dosadno dok sedim i slušam njihove razgovore. Tatini prijatelji koji najčešće sede u bašti restorana "Madera" su Coka i Rica. Obojica su izuzetno debeli, ali ja samo ovog drugog zovem debeli Rica. On mi je nešto simpatičniji od Coke jer nosi farmerke na tregere s puno bedževa. I jer Coka sa mnom uvek igra crvene rukavice, tokom kojih mi dobro izlupa ruke. Mene to zna da toliko razbesni da se rasplačem ili pokušavam iz sve snage da ga udarim po ruci, koju on spretno i u pravom trenutku povlači. Nikad me ne pušta da pobedim.
Kumanovska
Zgrada u kojoj živimo nalazi se u Kumanovskoj ulici broj 12. To je žuta zgrada s početka 20. veka. Velika staklena ulazna vrata imaju sjajne metalne okvire i istu takvu ukrasnu kvaku u obliku polukruga. Vrata su teška i ja ih ponekad s mukom otvaram. Iza tih vrata se nalazi mermerni ulaz, kojem se posebno radujem leti zbog svežine kojom odiše kad u njega uđem s vrele ulice. U ulazu se nalaze dva reda stepenika - jedan od tri, a drugi od četiri stepenika, koja preskačem u jednom, odnosno u dva koraka - koja vode do visokog prizemlja u kome se nalazi lift.
Naš stan je na poslednjem, petom spratu. To je potkrovlje koje je moj otac dobio na korišćene od televizije i koje su on i moja majka adaptirali po nacrtu njihovog prijatelja arhitekte Miše. Što se mene tiče, "Miša" je samo ime: ja ga nikad nisam video jer sada živi u Amsterdamu. Ali se zato redovno družim s njegovim sinovima, koji su ostali da žive s majkom u Beogradu. Ipak, iako ga ne poznajem, zamišljam ga kao čoveka s kratkom crnom bradom i teksas košuljom kako stoji pored dugog, belog arhitektonskog stola i puši džoint. Ovo poslednje verovatno zato što sam čuo da su u Amsterdamu dozvoljeni i marihuana i prostitucija. A u dubini prostorije u kojoj ga zamišljam nalazi se žena duge plave kose, čije lice ne vidim jer je moja mašta smesta u polusenku, iz koje ipak naslućujem da odgovara onome što smatram da znači reč "seksi". Što se marihuane i prostitucije u Amsterdamu tiče, to su mi ispričali moji roditelji, koji kao da vole da mi pričaju napredne stvari. Da se radi o naprednim stvarima, shvatam iz slobode s kojom mi o njima pričaju u nameri da ću odrasti u jednog slobodnog pojedinca a kojima, ne znajući, samo golicaju moju maštu. Tako mi je tata ispričao da u Americi postoji restoran u kome žene golih grudi i na rolšuama služe hranu. A ja sam više noći zaredom, pred spavanje, maštao da sam gost tog restorana.
Pošto mi živimo u adaptiranom potkrovlju, do četvrtog sprata se ide liftom, a od četvrtog pešice stepenicama. Taj poslednji, improvizovani sprat je moderniji i znatno svetliji od ostatka zgrade. I ja mu se uvek radujem. Dok još nisam smeo da sam koristim lift, iz straha da ću se zaglaviti, penjanje stepenicama do četvrtog sprata pamtim kao prolazak pored jednog starog i mračnog sveta koji se krije iza starih i mračnih vrata po spratovima i sa olakšanjem dolazim do četvrtog sprata, gde, zahvaljujući maloj terasi na međuspratu između četvrtog i našeg sprata, ima više svetla. Takođe, vrata na petom su od svetlog drveta. Mnogo godina kasnije ču saznati da ta ulica nosi ime po Kumanovskoj bici, u kojoj je srpska vojska pobedila otomansku i proterala je s Balkana. I da je posle te bitke nastao izraz "Kumanovo za Kosovo".
Polica s filmovima
Između kuhinje i dnevnog boravka, preko puta bara, nalazi se polica s VHS kasetama. Od kada smo u Francuskoj kupili video-rikorder, tata redovno snima filmove i emisije koje voli kad one igraju na televiziji. Tu se nalaze i filmovi i šou-programi za koje je pisao scenarije. Među njima, meni omiljeni je novogodišnji program za 1984. godinu sa epizodom o uličnim pevačima. Često ga gledam zbog pesme o gaćama koju peva Zoran Radmilović. "Drži gaće kad navale na me, drži gaće da ne spadnu same..." Taj program se završava pesmom koju je tata pisao, a koju pevaju Ljubiša Samardžić i Nikola Kojo "Sine, ti si bolji / Ali, tata, ti si bolji".
Tu se nalaze i drugačiji filmovi, koje polako počinjem da otkrivam: kada sam pre podne sam kod kuće i kad sam završio domaće zadatke, negde oko pola dvanaest uzimam jedan film s police i gledam ga pred odlazak u školu. To su trenuci slobode, između domaćeg zadatka i odlaženja u školu, kao neko suspendovano vreme, moje vreme, vreme za mene, između dve mučnine. "Buntovnik bez razloga", "Div", "Građanin Kejn", "Čovek koji je voleo žene" i jedan koji nikako da odgledam - "Diplomac". Tu su i neme komedije Bastera Kitona, Čarlija Čaplina i Harolda Lojda, koje ponovo otkrivam. Čaplina sam prvi put gledao na dnu Skadarske ulice, na uličnom platnu. Dok bi roditelji sedeli u jednom od brojnih restorana te boemske ulice, deca su se okupljala na njenom dnu, oko ulične bandere na koju je razapeto platno. Smejemo se naglas i svi zajedno dok Čaplin beži od policajca. Bastera Kitona sam voleo u filmu u kome, da bi dobio nasledstvo, mora da se oženi do sutrašnjeg dana u podne. Zato daje oglas da traži mladu, a film kulminira ruljom žena koje ga jure niz ulicu. A Harold Lojd sada visi na zidnom satu koji smo doneli iz Francuske. Taj sat stoji iznad bara, pored starog poštanskog telefona koji zvoni kao školsko zvonce. I podseća me da je vreme da ručam i krenem u školu.
Institut za književnost
Ponekad s mamom odlazim u Institut za književnost. Mama je često nervozna dok vozi. Ja zato ne volim da idem s njom kolima. A još manje volim kad se parkira u unutrašnjem dvorištu Rudarskog fakulteta, u čijoj se zgradi nalazi Institut. Zato bih najradije izašao i sačekao da se ona parkira - tako ne bih morao da slušam dok se nervira. Kad je parkiranje završeno, počinje moj omiljeni deo odlaska u Institut - prolazak kroz zgradu Zavoda za geologiju. Kada mama ima vremena, zaustavljamo se na drugom i trećem spratu, gde se nalaze, izloženi u staklenim policama, minerali, neobično kamenje i metali. Svetlo na tim spratovima je prigušeno i ja tu osećam neku tajnovitu i misterioznu atmosferu - kao da sam suočen s velikom tajnom Zemlje. Institut je na poslednjem spratu i kada je mama u žurbi jer kasnimo i nema zastajanja na spratovima, ja sam već zadihan kad dođemo do poslednjeg sprata. Tada sledi prolaženje kroz jedan dugi hodnik, čiji pod škripi pod našim koracima, a oseća se prijatan miris drveta od kog je napravljen. Taj hodnik delimično uvija u krug oko zgrade. Prolazimo pored brojnih vrata, koja su uvek zatvorena, i ja se stalno pitam ko tu radi. Zatim prolazimo kroz jedna vrata koja vode u drugi, nešto uži hodnik, na čijem kraju se nalaze jos jedna vrata, posle kojih počinje Institut za književnost.
U maminim razgovorima s njenim prijateljima, kao i tokom odlazaka na skup pisaca u hotelu "Jugoslavija" često se pominju dva pisca: Borhes i Kafka. Za ovog drugog, ni sam ne znam kako, znam da se bavi krivicom, sudovima, birokratijom i, uopšte, da govori o jednom svetu u kome osećam da živim. I zbog tog dugog drvenog hodnika s bezbroj vrata kojim prolazimo da bismo došli do Instituta za književnost, književnost za mene postaje Kafka.
Terasa
U tom stanu u Kumanovskoj je bila zastakljena terasa. Sećam se njenih kosih prozora i okruglog stola sa staklenom pločom koji je stajao u ćošku iza kojeg se nalazio mali prozor koji daje na kuhinju, a iznad tog prozora beli zid na kojem se još video trag prekrečenih cigli i na kojem se nalazio poster sa Isusom Hristom u obliku poternice "Wanted". Moja tata voli biljke i zaliva tu baštu. Kao da je u tome bilo neke njegove intuicije o odnosu između pisanja i održavanja bašte - intuicije u vezi sa strpljenjem, ljubavlju, svakodnevnim trudom koje treba imati prema biljkama, kao i prema pričama i likovima... Tu terasu smo svake nedelje tata i ja prali. Pre toga bismo, ujutru, odlazili na Kalenić pijacu i pored hrane za sledeću nedelju koju smo kupovali, kupovali smo i zemlju i saksije za biljke. Zatim bi tata proveo nekoliko sati presađujući biljke, sekući grančice, zalivajući ih, povezujući puzavicu, a onda smo tu terasu prali.
Posle toga tata odlazi u svoju sobu da radi. Tamo se nalazi njegova pisaća mašina "olimpus" i biblioteka s njegovim knjigama. Tu sam otkrio prve knjige o filmu. I sada, pišući ovo možda prvi put, bolje, shvatam zašto sam se zaljubio u film. Kao traženje jednog oca koji mi je nedostajao. Kako mi nedostaje taj stan u Kumanovskoj, koji je jedino mesto koje osećam kao svoj dom. Stan u Kumanovskoj i bakina i dekina vikendica u Čortanovcima.
Čortanovci
Ta kuća ima mali ružičnjak ispred terase. Cveće zalivamo ujutru i uveče. Ujutru ih zaliva deka, koji ustaje pre nas koji spavamo do devet ili ponekad 10. Predveče Igor i ja, dok pada mrak i kada su komarci najbrojniji, zalivamo cveće, a deka zaliva voće velikom zelenom kantom. Barice vode koju polako upija zemlja. Što ispod oraha za kojim ručamo. Nutrije, odlazak na izvor po vodu. Šuma ispod placa koju zovemo "džungla". Paprati i koprive. Bele trešnje. Noćne nužde u šupi na dnu placa. Partije preferansa koje, do kasno u noć, deka igra sa svoja dva ratna druga.
Svet u kome odrastam je podeljen na Zapad i na Istok, na Ameriku i na Sovjetski Savez. Mi pripadamo ovom drugom svetu, svetu komunizma i borbe za socijalnu pravdu. Možda je mojim roditeljima i mom ujaku tada već jasno da se taj svet kakvim ga tada poznajemo bliži svome kraju, ali ne i meni. Za mene je "Sojuz Sovjetskih Socijalističeskih Respublika" (kako to volim da izgovaram imitirajući ruski) nešto što stoji nepokolebljivo čvrsto i što se ne može srušiti. Utoliko me je više iznenadilo i uplašio članak koji sam pročitao u nekom časopisu tipa Sedmo oko ili Tajne piramida, koji sam jednog leta našao među starim novinama u toj kući u Čortanovcima. Članak predviđa da će se ubrzo, na Istoku, pojaviti čovek s crvenim belegom na glavi koji će doneti apokalipsu. Uz članak je bila objavljena slika Mihaila Gorbačova. Sama ideja o apokalipsi sveta koji poznajem me danima proganjala i plašila...
Prava ljubav
Moja prva ljubav se zove Hana Zec. Idemo u isto odeljenje u školi "Vladislav Ribnikar". Njen otac Safet Zec je slikar. Njeni i moji roditelji se međusobno druže. Prvi put smo se poljubili u avionu za more, na koje smo išli s njenom i mojom mamom. I onda smo se ljubili tokom celog leta. Dok čekamo kofere na aerodromu, zgroženi putnici prilazili su njenoj i mojoj mami da im skrenu pažnju da se njihova deca suviše slobodno ponašanju. I da ne bi smele da nas puštaju da se ljubimo u usta. Nekoliko godina kasnije, kada sam se na jesen vratio iz Čortanovaca u Beograd, u razredu više nije bilo Hane. Od njene najbolje drugarice sam samo čuo da su se Hana i njeni roditelji odselili iz Beograda. Tada nisam shvatao da je to bio jedan od prvih znakova da dolazi rat.
Dvadeset godina kasnije, na nekoj zabavi u Parizu. Osećam na leđima tuđi pogled. Kad sam se okrenuo, ugledao sam Hanu. Uzeli smo se za ruke i dugo ćutali. Sve dok nije izgovorila: "Šta to bi?"
Kurir.rs