Roditelji Angeline Aćimović, desete žrtve masakra u OŠ "Vladislav Ribnikar", prvi put su govorili o tragediji, nakon sedam meseci.
U Anđelkovim sećanjima još intenzivno je živ pakao koji je preživeo tog prolećnog jutra ispred "Ribnikara". U jednom trenutku tu su ostali samo novinari i porodice za koje će se kasnije ispostaviti da su izgubile decu:
- Govorili su nam da se unutra još nešto radi, da su deca u podrumu, da postoji neki eksploziv, meni su rekli da Angelina nije među povređenima. Policija je čuvala zgradu, a možda je tebalo da zbrine nas, da nas odvede tamo gde su nam deca. Supruga je ostala tu u dvorištu, a ja sam sa starijom kćerkom Jelenom otišao peške u "Tiršovu" i tu mi je policajac rekao da je Angelina primljena. Doktorka koja nas je dočekala bila je dobra, odmah je rekla istinu, da je naša Angelina toliko teško povređena da je ovo kraj. Molila me je da uzmem neku tabletu, odbio sam. Ni tad, ni sada, nisam osećao mržnju. Za nas je teška spoznaja da zločinac ne može krivično da odgovara, a tako je. Nas nijedna kazna ne može da zadovolji, bilo da je godinu, pet ili 25, oni su zaslužili doživotnu robiju.
Teško povređenu Angelinu tog jutra prva je videla 24 godine starija sestra Jelena. Ona je išla "na prepoznavanje" žrtve.
- Tu sliku nosim sve ovo vreme, svaki dan i kad otvorim oči poželim da je sve bio san, i to je nešto sa čim ću ja otići, sigurno, za mene u životu ne postoji ništa teže od toga. Tih dana živeli smo za posete, prvo ujutru na liturgiju, pa u bolnicu, verovali smo u Boga, da će da je spase u svakom smislu. Bilo nam je jasno čim smo je videli koliko je teško, to se ne može ni opisati, ali nada se ni tad ne gubi - priča Jelena.
Kurir.rs/Novosti