SOFA I JOKA ŽIVE KO DVA VUKA SAME U DIVLJINI Psuju ko muško a rade bolje no ijedno muško, udavale se nisu! Zašto su ostale uz ćaću
Njih dve tako samuju otkad znaju za sebe, ostale su sa ćaćom dok je bio živ. Udavale se nisu, brata im ubili, za njim ostala snajka sa decom
Sofa i Joka žive ko dva vuka, same-samcijate pod Kupresom, u planini, u divljini, u bespuću...
Obe psuju ko muško, a rade bolje no ijedno muško! Sofa tera traktor, motorkom seče drva, vuče, nosi, rinta, i u šumi, i u štali i na livadi, svaki posao zna...
Ista takva, sestrina slika i prilika, jeste i starija Joka koja kaže da joj otac nije dao da se školuje inače bi ona sada bila i-ha-haj! I do Pravnog fakulteta bi dogurala, a nije učitelj trebalo dvaput da joj kaže, sve je znala, sve pamtila iz prve...
Nešto malo škole vanredno je završila ali to nije bilo dovoljno ni za posao, ni za penziju, nema ni socijalno, ni zdravstveno....
Njih dve tako samuju otkad znaju za sebe, ostale su sa ćaćom dok je bio živ. Udavale se nisu, a brata Nedeljka im ubio neki 1996. godine. Za njim ostala žena i deca, srećom oboje su izrasli, izašli na pravi put, iškolovali se, zaposlili, bratanica i decu ima...
Zato Joka radi otkad zna za sebe, da bi imala jer drugog dinara nema, i da nikom ništa ne duguje. Ni za jednu kravu ne daju joj podsticaja, a kaže nekom ko živi u stanu daju podsticaj za ribice što drži.
Joka nikom ne ćuti, nema dlake na jeziku pa je tako sve lepo sasula u kameru a Sofa je opominje: ’Ajd bolan začepi, ko će ti dat’ mašine... dok se Joka žali da nema ni tanjiraču nego sve radi ručno.
Iako su okružene kilometrima bespuća u Gornjem Vukovskom kod Kupresa nisu se predale... One su prve povratnice na svoje ognjište, gde je u ratu devedesetih sve bilo srušeno i sravnjeno. U celom selu uz njih dve živi tek još jedna starica koja ima više od 80 godina.
Sestre drže stoku, prave odličan sir. Sofa vozi traktor, ore, balira seno, motornom testerom seče drva. Iako su kilometrima udaljene od civilizacije kupci stoke nađu ih i trguju sa dve sestre.
Kad Sofa završi s poslom, a to je i po 15-16 sati dnevno, sedne za sto u dvorištu, naspe rakijicu, zamota duvan pa zapali cigaru.
-Teško je, na selu uvek ima da se radi, ali koliko je teško toliko si psihički odmoran, svoj si gazda, nema niko da te za******, kaže Sofa koja dodaje da ne spava više od 4-5 sati a to je bolje nego tvojih 12.
Sofa nema šta ne zna, ide joj od ruke svaki posao i neko bi pomislio da, eto, mora tako jer škole nema. I tu se grdno prevario.
Školovala se u Beogradu, završila fakultret i baš pred taj prokleti rat vratila se kući, na očevinu. Posle je sve počelo, pa ćaća ostao sam i tako... ostadoše i njih dve same u bespuću.
Kurir.rs/SĐP/Youtube/Kečina/Srećko Stipović