RUSIJA NA OVAJ UKRAJINSKI GRAD NIJE BACILA NIJEDNU BOMBU: Mnogi veruju da je to dogovor Putina i Orbana, ali postoji DRUGI RAZLOG
Kafići i restorani na šetalištu uz reku Už otvoreni su do kasno u noć bez obzira na ratnu opasnost.
Iako se Užgorod nalazi u zemlji koja se poslednjih godinu i po dana brani od ruske invazije, stanovnici ne osećaju preveliki strah i u kuće ih tera hladnoća, a ne zvuk sirena za uzbunu.
Užgorod, upravno sedište Zakarpatske oblasti, smestio se na samom jugozapadu Ukrajine. To je jedini glavni grad neke ukrajinske oblasti u kome nema policijskog sata i koji nije pogođen nijednim ruskim projektilom od početka sukoba.
Ljubitelji teorija zavere kažu da je razlog izostanka raketnih napada na Zakarpatje dogovor mađarskog premijera Viktora Orbana i ruskog predsednika Vladimira Putina. Stanovnici Zakarpatja, međutim, smatraju da je pravi razlog nedostatak strateških objekata u regiji i blizina nekoliko država članica EU i NATO.
Užgorod se nalazi na granici sa Slovačkom, a od Mađarske je udaljen oko 30 kilometara. Istorija grada seže u 9. vek. Drevni Užgorod često se nazivao "prozorom u Evropu" jer se nalazi u srcu Zakarpatja, a njegov položaj i multikulturalni uticaj učinili su ga jednim od najatraktivnijih mesta u zapadnoj Ukrajini.
Nalazio se pod mađarskom kontrolom od 11. do kasnog 17. veka kad je pripao Austrougarskoji. Postao je deo Čehoslovačke 1919. godine, zatim Mađarske 1938, a potom Sovjetskog Saveza tokom Drugog svetskog rata. Baš kao što je istočna Ukrajina gledala prema Rusiji, Užgorod je nakon Drugog svetskog rata imao oči čvrsto uprte prema Zapadu.
Užgorod je i pre sveobuhvatne ruske invazije na Ukrajinu bio grad poslastičarnica, kafića i restorana.
- Ovde se sve odvija tako sporo i tiho. Ljudi usporavaju zbog pešaka i strpljivo čekaju na blagajnama da im vrate sitniš. Čak govore tiše nego tamo odakle smo mi. Ljudi ovdje žive u raju, a toga nisu ni svesni - ispričala je za Špigl učiteljica Elena koja je na leto 2022. godine pobegla u Užgorod iz Hersona sa svojim unukom.
Mnogi Ukrajinci pobegli su iz Marijupolja i Harko u Užgorod, a mnoge kompanije iz Kijeva preselile su svoja sedišta. Ovde dolaze cele porodice, a posebno muškarci koji ne smeju da napuste zemlju. Stanovništvo je na početku rata skočilo sa 110.000 na 150.000 za samo nedelju dana. Sada je prema nezvaničnim podacima populacija narasla na 400.000 do 500.000 i gotovo je nemoguće pronaći stan za iznajmljivanje.
Cene na tržištu nekretnina u Zakarpatju značajno su nadmašile cene u Kijevu budući da su bogati Ukrajinci spremni da plate više za najam nekretnina u jednoj od najsigurnijih oblasti Ukrajine. Potražnja za nekretninama u Užgorodu je ogromna.
Rat ovde stiže samo zaobilaznim putem kroz priče muškaraca koji su pobegli sa prve linije fronta. Meštani kažu da nisu upoznati s ratom, ali to nije istina.
Rat do njih možda ne stiže u obliku potmulog fijuka raketa, ali se manifestuje tužnom pesmom koja dopire iz automobila. Pogrebna kola s vojnicima voze kroz glavnu ulicu gotovo svaki dan. Tada zasvira narodna pesma iz Zakarpatja "Pače pliva Tisom" koja je postala rekvijem za pale borce.
- Uvek je puštaju. Živimo na devetom spratu, ali je svaki put čujemo - govori Elena iz Hersona.
Groblje u Užgorodu odavno je postalo premalo za sahrane svih koji su poginuli u ratu pa je obližnja livada prenamenjena u večni dom vojnika.
Ali kada bi pitali građane kakva je situacija u zemlji - popularan odgovor bio bi "normalna".
Užgorod je oličenje ambivalentnosti prema ratu. Građani smatraju da normalnost treba održati bez obzira na cenu i ne žele da dopuste da ih svakodnevne ratne strahote uzdrmaju jer bi to bilo ravno kapitulaciji pred neprijateljem.
- Svi smo osećali egzistencijalnu pretnju na proleće 2022. godine. Danas se opasnost od ruskih raketnih napada nije smanjila. Ali možete potpuno pobeći u iluziju alternativne stvarnosti - napisao je nedavno vojni kapelan Andrij Zelinski za Ukrajinsku Pravdu.
Profesor sociologije i filozofije Fedir Šandor na početku invazije dobrovoljno se prijavio za vojnu službu i ubrzo se našao na prvim linijama fronta u Donbasu.
Nakon što je ranjen postao je zadužen za "vojno-civilnu saradnju" odnosno za vraćanje mrtvih vojnika kući prevozeći ih širom zemlje.
- Mogu da razumem zašto ljudi žele sve to da izbegnu. I ja volim dokolicu Užgoroda. Ne smeta mi što mladi piju celu noć. Zapravo se borim za takav način života! Ali ponekad morate biti spremni da umrete za način na koji želite da živite - zaključio je Šandor.
(Kurir.rs/Z.Ko/Jutarnji)