Dositej (Dimitrije) Obradović bio je srpski filozof i prosvjetitelj. Smatra se jednim od najvažnijih predstavnika srpskog i južnoslovesnkog prosvjetiteljstva.
Rođen je najverovatnije, 1739. godine, kao Dimitrije Obradović, u Čakovu, Banat, tadašnja Austrija, a danas Rumunija. Kao godina njegovog rođenja navodila se i 1741. ili 1744. godina, zbog konfuzije u dokumentima.
Otac Đurađ, ćurčija i trgovac, umire 1748. godine, posle čega udovica Kruna i četvoro male dece ostaju sami.
Žena koja je svoju sudbinu stoički dočekala poreklom je iz Semartona, naselja u opštini Ulbeč, okrug Timiš u Rumuniji. Ćerka Ranka Paunkića četiri godine posle supruga napušta ovozemaljski svet, a njena deca ostaju bez oba roditelja.
Bivaju raposređena po celoj porodici; Dimitrije, potonji velikan Dositej, podelom je pripa teči, koji ga je, uvidevši njegovu ljubav prema knjizi, spremao za sveštenika. Odustao je od toga nakon pokušaja dvanaestogodišnjeg dečaka, inspirisanog čitanjem Žitija svetaca, da sa kaluđerima iz Dečana pobegne u pustinju "da se posveti". Zog toga je završio u Temišvaru, kod jednog jorgandžije, ali životni putevi ga ipak vode dalje.
Zamonašio se krajem šezdesetih godina 18. veka (1757. ili 1758. godine) u sremskom manastiru Hopovo, gde je dobio monaško ime Dositej. Iz Hopova se 1760. preko Zagreba, zauputio u Kninsku krajinu u tada mletačkoj Dalmaciji, gde je nekoliko godina, uz manje prekide, bio prvi Srbin učitelj na tom području. U to vreme nastaje i prva njegova knjiga "Bukvica".
Svoje rano izgubljene roditelje često je pominjao u delima. "Život i prikjučenija" na samom početku, u "Predisloviju", pokazuju njegovu ljubav prema njima:
"Vospitanije mladosti [jeste] stvar najnužnija i najpoleznija človeku na svetu, budući da od nje zavisi sva naša dobrota iliti zloća, sledovatelno, i sva sreća iliti nesreća, koliko telesna toliko i duševna, za koje roditelji (o, roditelji, slatko i sveto ime!) najviše valja da se staraju da dobro vospitanije čadom svojim dadu, da i [h] ne razmažuju, da i[h] ne kvare, da i[h] od zlih ćudi od kolevke i od majčine sise odučavaju."
Potom, u poglavlju "Obznanjenije", piše:
"Roditelji su čadom svojim najljubezniji prijatelji, najsrdečniji dobroželatelji, najveći blagodetelji i vladetelji; oni su im i prvi upravitelji, voditelji i učitelji.
Sa velikom nežnošću, Dositej pominje svoju majku, piše Ona.rs.
"Mati moja, ostavši udova s četvoro malene dece, ne mogući sama tegotu kuće nositi, a pritom i mlada budući, dve godine po smrti oca moga pošla je za drugog muža; no u ovom ftorom braku vesma je sirota nesrećna bila. Napominjem se da bi[h] je često nahodio gorko plačući; i kad bi[h] je pitao zašto plače, „Za ocem tvojim” - odgovorila bi mi. I tako godinu i po plačevno preživivši u ftorom braku i rodivši poslednji plod utrobe svoje, po malo dana prestavila se zajedno s porodom svojim u domu roditeljskom, u Semartonu. Bilo mi je tada devet ili deset godina."
Kada je iz Temišvara otišao u manastir Hopovo da se zamonaši,došao je na majčin grob, što je i uneo u svoj životopis:
"Nikad u mom životu nisam tako plakao. I sad, pišući po dvadeset i pet godina, u povratku suze mi teku, i veoma tužim“.
Majčin grob je bio mesto njegovog odmora i smiraja i posle mnogih kasnijih putovanja, a bilo ih je u izobilju.
Spomenik Dositejevoj majci Kruni podignut je i na njenom grobu, u rodnom Srpskom Semartonu. Na spomeniku je uklesano:
"Kruni materi nezaboravljenog Srbina Dositeja Obradovića, dobrovoljnim prilozima za večiti spomen. Srb. St. Martonska omladina 1905. god."
(Kurir.rs)