Vest o hapšenju Simona Vukčevića, nekada velikog fudbalskog talenta, izazvala je veliku pažnju u javnosti Srbije i Crne Gore.
Bivši as koji ima 37 godina uhapšen je na graničnom prelazu Gostun, između Srbije i Crne Gore, kada je u njegovom automobilu pronađen pištolj i 126 metaka. Određen mu je pritvor od 30 dana.
Svojevremeno, Simon Vukčević bio je jedan od najtalentovanijih fudbalera na ovim prostorima. Bio je vanserijski talenat, pa su ga u rodnoj Podgorici nazivali novim Dejanom Savićevićem. Imao je magiju u nogama, neverovatnu fudbalsku inteligenciju, brzinu, lucidnost poteza, dribling, ali nije voleo da trenira, baš kao i Dejo.
Rođen je u Podgorici 29. januara 1986. godine. Sa 16 leta skauti Partizana maznuli su Simona Vukčevića Crvenoj zvezdi ispred nosa i doveli ga u Beograd. Tu je snažni i omaleni Crnogorac nastavio da se razvija, u fudbalskoj akademiji na Teleoptiku. Proveo je dve godine u kadetskom i omladinskom timu Partizana, nakon čega je debitovao za prvi tim u završnici sezone 2002/2003. i to kod Nemca Lotara Mateusa.
Tadašnji čelnici Partizana Žarko Zečević i Nenad Bjeković znali su da imaju "zlatnu koku" u rukama. Pisalo se naširoko o Simonu u srpskim medijima, mladom fudbaleru bilo je dovoljno da poleti i izgubi realnost. Zadužio je crno-beli dres sa brojem 1, čime je saigračima i konkurenciji želeo da pokaže da je najbolji u zemlji. Tadašnji trener Vladimir Vermezović pokušao je da posavetuje mladog fudbalera, da se ponaša kao Saša Ilić, međutim nije uspeo.
Bio je Simon Vukčević među najmlađima u Partizanu, ali i među najboljima na terenu. Nažalost, umesto da bude skroman, pojela ga je arogancija. Sjajne partije na terenu nisu prošle nezapaženo. Zapazili su ga brojni skauti, ali su platežno najbolje stajali Rusi. Posebno klub Saturn iz mesta Ramenskoje u Moskovskoj regiji, iza kojeg je stajao jedan tada čuveni ruski general.
Partizan je na prodaji Simona Vukčevića u Saturn zaradio 4.000.000 evra, a mladi fudbaler je uz milionsku platu stavio paraf na petogodišnji ugovor. Međutim, nije se Simon uopšte snašao u Rusiji. Patio je, pa je uz pomoć menadžera Zorana Stojadinovića u junu 2007. godine realizovan transfer u Sporting iz Lisabona.
Odlazak u Portugal bio je pravi potez i Simon Vukčević je u zeleno-belom delu Lisabona imao najbolji period u karijeri. Od 2007. do 2011. igrao je na vrhunskom nivou, bio učesnik Lige šampiona, a imao je samo nešto više od 20 godina. Zatezali su Rusi oko transfera, na kraju so dobili 4.000.000 evra, a umesto 20 odsto od narednog transfera, dobili su još 2.000.000 evra i podelu od sledeće prodaje Simona Vukčevića.
U leto 2011. Simon Vukčević odlazi u Premijer ligu, potpisuje za Blekburn. Stigao je nekadašnji Partizanov klinac u najjači fudbalski šampionat na svetu, ali više od sedam utakmica u ligi i samo jednog kola u Liga kupu, bili su dokaz da se nije snašao. Posle dve godine napustio je Englesku.
Obreo se Simon Vukčević u Ukrajini, u ekipi Karpati iz Lavova. Već tada je fudbal postao mučenje za njega, pa ni povratak u Srbiju u Vojvodinu, a onda i odlazak u Grčku i Kipar, u Levadijakos i Enosis nisu mu povratili želju i glad za fudbalom. Otišao je ponovo u Portugal u Šavez 2015. i na kraju završio u Budućnosti.
Imao je ozbiljnih problema u životu Simon Vukčević. Bez obzira na novac koji je imao, bio je konstantno nezadovoljan. Pred kraj karijere, utehu i spas potražio je u pravoslavlju, otišao je kod jednog od najvećih duhovnika Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori, oca Joila Bulatovića, arhimandrita manastira Ćirilovac pored Kolašina, koji se predstavio Bogu nekoliko godina kasnije, 2022.
- Nisam napravio samo jednu grešku, non-stop sam pravio greške. Bio sam arogantan, izgubljen u tom svetu koji je inače izgubljen, samo me je zanimala pobeda. Uče vas da steknete slavu, novac, poštovanje - sve sam to video u životu, a to je čista glupost. Nisam mogao da sedim sa nekim ako me ne hvali, nisam mogao da zamislim da me neko ne poštuje, da neko kaže nešto loše o meni. Umislio sam da sam neko i nešto, ali onda mi je Bog pokazao kako stvari stoje, otvorio mi oči. Morao sam da platim zbog prethodnog načina života i ne žalim nijedne sekunde - izjavio je Simon Vukčević za Dnevne Novine i dodao:
- Ogroman pritisak je bio, nepotreban, a to je daleko od najbitnijih stvari u životu. Mislio sam da je fudbal život i takav način razmišljanja me je doveo praktično do ludila. Nervirao sam se na treninzima, tu nervozu prenosio kući... Onda sam upoznao oca Joila, ispovedio se, pročitao Sveto pismo, Jevanđelje i pronašao sve odgovore. Tu se moj život promenio. Cilj mi je da budem bolji otac, muž, brat, prijatelj... Samo je to na kraju bitno!
Kurir sport/A. Radonić