MILAN ANTONIJEVIĆ: Narod ne da na sebe
Kratka zimska predizborna kampanja koja je iza nas, kako na lokalu, tako i na nacionalnom nivou, nije ostavila nikoga ravnodušnim.
Sa ovom tvrdnjom se neće složiti mnogi, a pre svega oni koji su ravnodušni, koje nije razmrdao ni Proglas, ni brojni drugi koji su apelovali da se izađe na glasanje 17. decembra i tako pokaže zainteresovanost za budućnost zemlje u kojoj živimo.
S tim se neće složiti ni oni koji pokušavaju da se snađu sa svim izbornim listama i ljudima za koje nikada nisu čuli, a koji se u Srbiji godinama, čak i decenijama, van očiju javnosti i svakodnevno napadani, bave politikom i na nacionalnom nivou i na lokalu. Tim ravnodušnima se uvek vredi obraćati, tekstovima kod vas, u Kuriru, preko medija, od vrata do vrata, iz kol-centara, s Tiktoka, Instagrama, pa i Tvitera, videti zašto ih ne zanima sopstvena budućnost. Da li je posredi to da i inače nisu zainteresovani za svoju sudbinu ili je sve previše zbunjujuće, vlast, opozicija, lažna opozicija, poklonjeni, ali i očigledno falsifikovani potpisi kako bi neka stranka uopšte izašla na decembarske izbore. Tu su i zbunjujući kol-centri, pa 3.000, pa 5.000 dinara za glasanje, pa nezakonito fotografisanje glasačkog listića, pa „helicopter money“ iz našeg budžeta i bogatima i onima kojima to zaista znači u opštoj besparici, pa i svi snimci iz spavaćih soba koji samo prave šum i zabavljaju narod. To vam je sve kampanja, predizborna i ne baš čista i fer.
Deo odgovornosti je i u tome što tek sada, nekoliko nedelja pred izbore, kada skoro svi mediji moraju da ih puste da ne bi kršili zakon, čujemo da postoji i opozicija koja kaže da ne želi da uništi Srbiju, kako se uvek predstavlja ta druga strana kojoj se na teret stavlja najveći od svih grehova - da želi da dođe na vlast. Priznaćete da je sve to apsurdno, zar nije interes svake političke stranke da dođe na vlast i pokaže da i ona može brže, jače, pa čak i bolje?
Doista sada ti, što bi da se „domognu vlasti“, na RTS dobijaju tri minuta, pa ti, dragi moj, pojasni u tri minuta da nisi izdajnik, da ćeš i ti državnim novcem graditi bolnice, škole, obdaništa, puteve, pruge, da ne želiš da Srbija stane i sve što se nekako lako prima u narodu.
Da razvejem, kada vam već iskreno pišem, taj mit o izdajnicima i patriotama. Patriote su oni koji žele da se u Srbiji zapati vladavina prava, tj. postupanje „po zakonu, a ne u strahu od carstva mi“, da se svakome pruže osnovna prava, slobode, da znate da će sudski postupci biti završeni pravično, da tužilaštvo neće spavati kada nam najviše treba, da su institucije jake, a da su na čelu institucija ljudi čije životno iskustvo i školovanje njih dovodi na tu poziciju, a koji imaju, pre svega, integritet, tu, u svakom smislu, stranu reč.
Da vidimo u čemu se još svi slažemo.
Zalažem se za dostojanstvo, nasuprot poniženju, nadam se da smo se u tome složili. Dostojanstvo svi želimo u svom životu, bilo da govorimo o porodičnim odnosima, odnosu prema ženama, poslu, školi, društvu uopšte, državi ili o medijima.
Svi nesporno želimo da se smanje kriminal, nepravda i nasilje.
Svi tražimo demokratski poredak, pravne i političke institucije, duh slobodne i kritičke rasprave u kojima će ljudi učestvovati bez straha od posledica.
Svi zahtevamo i solidarnost u ovim teškim vremenima, što nam, ako mene pitate, donosi Evropska unija. Ta borba je zasnovana na lekcijama iz prošlosti, jasnom uvidu u sadašnjost i, što je ključno, posvećena je budućnosti Srbije.
Inače, ali Proglas sam još prvog dana potpisao i stojim iza većine reči koje su u tamo stavljene.
Kada sam već iskren s vama i kada već otvoreno razgovaramo, otvaramo dijalog, skoro ceo tekst koji ste pročitali sadrži vrednosti koje Proglas iskreno zastupa i donosi, od solidarnosti do lekcija iz prošlosti, jasne procene sadašnjosti i budućnosti koju možemo zamisliti i sami kreirati, za početak, glasanjem 17. decembra.
Na kraju, citiraću i velikog Mirka Tepavca i njegove reči za tadašnju Borbu daleke 1997. godine - „za izborne uslove, može se sa svakim“. Ta izjava mnogo vredi kada smo podalje od izbora, kada vredi zapodenuti razgovor o tim izbornim uslovima, od medija do pritisaka na birače.
No, kako smo mi na samo sedam dana od izbora, na kojima će biti pobednika i poraženih, zadovoljnih i nezadovoljnih, pišem vam da se i u dijalog može i mora sa svakim, koliko god da je jak, koliko god da ne ceni sagovornika i misli da se silom sve može postići.
Naš narod nikada nije dao na sebe, toga se vredi setiti i danas.
Vidimo se u dijalogu, ubrzo, možda već za koji dan.