Zvaničnici u Americi su objavili prve nalaze o tome koliko ljudi u SAD pati od sindroma hroničnog umora, a procenjuje se da ih je oko 3,3 miliona.
Centri za kontrolu i prevenciju bolesti saopštavaju da je taj broj uvećan u odnosu na prethodne studije, a da je jedan od razloga za to i produženi kovid.
Glas Amerike prenosi da doktorka Elizabet Anger, jedna od autora izveštaja, kaže da ovaj sindrom očigledno nije redak.
Hronični umor karakteriše najmanje šest meseci ozbiljne iscrpljenosti, kada ni ležanje u krevetu ne pomaže. Pacijenti su takođe prijavili bolove, konfuziju i gubitak sećanja koji se posebno pogoršavaju posle vežbanja ili obavljanja posla. Nema leka, a ni analiza krvi ili drugih testova koji mogu da uspostave dijagnozu.
Doktori i dalje ne znaju šta je uzrok tome, iako istraživanja ukazuju da je mogući uzrok produžena reakcija tela na neku infekciju ili drugi problem sa imunitetom.
O ovom stanju se govorilo još pre 40 godina, kada je dijagnostikovano u Nevadi i Njujorku, ali su ga neki odbacili kao psihsomatsko i nazivali ga "japi grip".
Pojedini lekari se i dalje drže tog stava, kažu eksperti i pacijenti.
"Doktori su mi rekli da sam hipohondar i da je to samo anksioznost i depresija", rekla je Hana Pauel, 26-godišnja devojka iz Jute koja pet godina nije uspevala da dobije dijagnozu.
Izveštaj Centara za kontrolu i prevenciju bolesti baziran je na iskustvima 57.000 ljudi u SAD u 2021. i 2022. Između ostalog, otkriveno je da od sindroma više pate žene nego muškarci, kao i belci - u poređenju sa nekim drugim etničkim grupama. Ti nalazi su u skladu sa ranijim manjim studijama.
Novi nalazi međutim protivreče ranijim uverenjima da je sindrom hroničnog umora bolest "bogatih belkinja". Sve je manja razlika između broja belaca i crnaca koji imaju ovaj sindrom, a studija je pokazala da je obuhvaćeno više siromašnih nego bogatih.
"Te pogrešne percepcije verovatno proizilaze iz činjenice da su pacijenti kojima je dijagnostikovan ovaj sindrom tradicionalno imali bolje zdravstveno osiguranje, i malo im se više verovalo kada su govorili da su umorni i da ne mogu da idu na posao",kaže doktor Brejden Jelman, specijalista iz Solt Lejk Sitija u Juti.
Eksperti veruju da je samo deo onih koji boluju od ovog sindroma uračunat u statistiku.
"Nikada u SAD ovaj sindrom nije postao klinički popularna dijagnoza jer za to ne postoje lekovi. I ne postoje smernice kako ga lečiti", kaže Danijel Klou, direktor Centra za istraživanje umora i hroničnog bola u Mičigenu.
U ovoj statistici su neki pacijenti sa produženim kovidom, koji podrazumeva višemesečne ili čak višegodišnje zdravstvene tegobe posle kovida.
"Verujemo da je u pitanju ista bolest", kaže Jelman. Ali, produženi kovid je više prihvaćen među lekarima, i češće i brže se dijagnostikuje.
Hana Pauel, jedna od Jelmanovih pacijenata, bila je sportistkinja kada su joj se javili simptomi tokom boravka u Belizeu. Doktori su prvo mislili da je malarija, i delovalo je da se oporavlja. Ali, kod nje se javljala konstantna iscrpljenost, imala je problem sa spavanjem i često je povraćala. Vremenom je prestala da se bavi sportom, a imala je problema i da završi školu.
Pet godina kasnije, dijagnostikovan joj je sindrom hroničnog umora pa je počela da se oporavlja uz redovne infuzije i lekove. Ali, kaže da je i dalje teško dobiti pravu negu za ovakvu bolest.
(Kurir.rs/Glas Amerike)