Umro je Šejn Makgouan, muzičar, pesnik i glavni pevač grupe Pougs, iz ekipe koja je svetu približila irsku tradicionalnu muziku. Jeste tragično, ali ne i neočekivano, s obzirom na to kako je Šejn živeo. Kao veliki poštovalac, još 1998. zaputio sam se do Budimpešte na koncert "dok je još živ". Nisam jedini koji je tako razmišljao, ali, eto, Šejn je poživeo još četvrt veka, mada se njegovo stvaralaštvo tu već prilično usporilo.
Imidž večito pijanog i drogiranog tragičnog umetnika koji izgleda kao klošar, ali piše neverovatno lepe i osećajne pesme, gradio je sam i svesno. Nažalost, poroci su nekako stalno dospevali u prvi plan iako je Šejn bio mnogo više od toga. Iako je o njemu (ili sa njim) snimljeno više dokumentarnih filmova, ubedljivo najširu sliku pruža sjajni "Nekoliko tura sa Šejnom Makgouanom" Džulijana Templa.
Ovaj projekat pogurao je Šejnov dugogodišnji prijatelj Džoni Dep. Templ je idealan izbor za režisera jer je snimio nekoliko filmova o Seks pistolsima i dokumentarac o Džou Strameru. Najčešće se bavio ranom londonskom pank scenom, u okviru koje je Šejn započeo muzičku karijeru, a odlično mu pristaje Templov jedinstveni stil, gde arhivske snimke i intervjue meša sa igranim i animiranim delovima, insertima iz filmova i vesti, pa ovaj dokumentarac dobija i jednu izmaštanu dimenziju.
Legende se prepliću sa stvarnošću, pripovedanja i prisećanja prošarana su istorijskim činjenicama. Ovo ne samo što je blisko irskom usmenom predanju, koje je značajno uticalo na Šejnovo stvaralaštvo, već pruža i jedinstven uvid u odnos prema životu i umetnosti. Možda neki delovi nisu činjenično najtačniji, ali jesu ušli u lično predanje umetnika, on ih je tako video i tako ih se seća, pa će tako i ostati za naredna pokolenja. Šejnov neuredan život i autodestruktivnost ističu se zbog prirodne ljudske sklonosti ka mračnom, ali "Nekoliko tura" prikazuje i drugu, zanimljiviju i naizgled nespojivu stranu - čoveka koji je izuzetno načitan i sa jasnim stavom o umetnosti i umetnicima.
Kao što je veoma rano došao u kontakt sa cigaretama i alkoholom, tako je i razvio ljubav prema istoriji i ozbiljnoj literaturi. Gledalac neće samo slušati anegdote o tome kako je u politoksikomanskom delirijumu na Novom Zelandu čuo glasove mrtvih Maora i zato obojio svoje telo i hotelsku sobu u plavo; slušaće i zašto Šejn ceni Džojsa, a prema Jejtsu ima prezriv i negativan stav. Kroz naraciju sastavljenu od brojnih intervjua datih u prošlosti, ali i za potrebe ovog filma, gledalac će videti i hrabar stav Šejna i Pougsa prema britanskoj represiji u Irskoj, kao i simpatije prema IRA, i to u vreme kada su po Engleskoj bili učestali teroristički napadi. Štaviše, upravo u to vreme postigli su najveći uspeh i kreativno su im to najplodonosnije godine.
Razgovore vodi Viktorija Klark, njegova višedecenijska ljubav, s kojom je prošao turbulentnu vezu i koja je na kraju postala njegova supruga, ali i ljudi poput Džerija Adamsa iz Šin Fejna (političkog krila IRA), muzičara Bobija Gilespija, glumca Džonija Depa i njegove biografkinje. Uslikan je jedan vidno umoran čovek, oštećen burnim životom, turnejama, alkoholom, cigaretama i heroinom. Ali i kao takav, povremeno neprijatan prizor biva fascinantan svojim jasnim uvidima, kratkim i ubitačnim pošalicama i neobičnim smehom.
Štaviše, Šejn se veoma često smeje, a povremeno se u očima zagledanim u prazno javi stara iskra. Hrabra je i drska odluka Džulijana Templa da film, iako završen dok je Šejn još bio živ, odiše time da je ovo zapravo oproštaj od njega, jer - da se vratim na početak teksta - već četvrt veka u vazduhu visi pretnja da on neće još dugo. Ali Šejn nije imao želju da umre, to otvoreno kaže - da želim da umrem, davno bih se ubio. Inspirisan ukletim pesnicima, taj čovek je živeo kako je želeo i izgleda da je jedna od retkih neuslišenih želja bila da uspe da smogne snage da nastavi da piše. "Ali trenutno nešto nemam inspiracije", rekao je na to.
(Kurir.rs / TV Ekran)