KOD NJIH JE OBIČAJ DA RAZMENJUJU ŽENE S ROĐACIMA I PRIJATELJIMA: Svi se razmnožavaju međusobno, a ovako se rađaju deca!
Čukči narod živeo je u skladu sa bizarnim običajima koja i danas šokiraju.
U najtežim uslovima i danas živi i odoleva nemilosrdnoj klimi nekoliko malih i drevnih paleosibirskih grupa, u krajnjem severoistočnom delu Rusije u Sibiru.
Čukči su drevni arktički narod koji uglavnom živi na Čukotskom poluostrvu ili Čukotki. Korijaci takođe naseljavaju južni kraj Čukotskog poluostrva i severne krajeve poluostrva Kamčatka.
Čukči koji žive u unutrašnjosti Čukotskog poluostrva tradicionalno su bili stočari i lovci na irvase; oni koji žive duž obala Arktičkog okeana, Čukotskog mora i Beringovog mora obično su lovili morske sisare kao što su foke, kitovi, morževi i morski lavovi. Čukči sebe nazivaju Ligoravetlat (jednina: Ligoravetlan), što znači "pravi ljudi".
Godine 1729. Rusija je pokrenula niz snažnih vojnih pohoda protiv Čuka. Do 1760-ih, ruska vlada je odlučila da je cena oslobađanja od Čukčija previsoka u smislu novca i trupa. Završili su rat pod uslovom da Čukči prestanu da napadaju ruske naseljenike i počnu da plaćaju godišnji porez koji su domaći Sibirci plaćali krznom. Tokom 1930-ih, Čukči su bili prisiljeni da uđu u privredne kolektive pod državnim nadzorom (grupna naselja u kojima je njihov rad i platu kontrolisala vlada). Čukotka je postala region rudnika i gulaga (koncentracionih logora). Hapšenje miliona sovjetskih građana tokom 1930-ih stvorilo je potrebu za izolovanim područjima u kojima bi se gradili zarobljenički logori. Kasnije u sovjetsko doba, Čukči su bili česti subjekti etničkih stereotipa.
Ljudi velikog srca
Zbog oštre klime i teškoće života u tundri, gostoprimstvo i velikodušnost su veoma cenjeni među Čukčima. Zabranjeno je odbiti bilo kome, čak i strancu, sklonište i hranu. Od zajednice se očekuje da obezbedi siročad, udovice i siromašne. Škrtost se smatra najgorom karakternom manom koju osoba može imati.
Porodice koje se sastoje od roditelja i vanbračne dece koja žive u jednom stanu sada su tipične. Seksualna aktivnost obično počinje pre braka. Malo je stida vezano za nevenčano majčinstvo.
Status žena u tradicionalnom društvu Čukči bio je očigledno inferioran u odnosu na muškarce. Status žena Čukči se poboljšao u dvadesetom veku kao rezultat sovjetske politike seksualne jednakosti, a žene sada služe kao administratori, učiteljice i lekari.
Ako porodica ostane bez hranitelja, o njoj treba da se brine brat ili drugi njegov najbliži rođak. A to, između ostalog, znači da je dužan da se oženi udovicom i da usvoji njenu decu. Međutim, to je samo jedan od bračnih običaja, naime, oni su dugo bili uvereni da je grupni brak sasvim normalna pojava, pa su oženjeni muškarci razmenjivali supruge sa prijateljima i rođacima.
Čukči su zvali "prijateljstvo po ženi", odnosno "nevtumgit", a time bi muškarci međusobno sklapali poseban ugovor, po kojemu je svako svakome davao pravo na vlastitu suprugu.
Potpisivanje ugovora je bio ritual koji je uključivao pomazanje krvlju, kao i prinošenje žrtve.
U tako uređenoj zajednici moglo je da bude više parova, a glavni uslovi su bili posebno domaćinstvo, da nisu u srodstvu, kao i da budu približnih godina. U tome nisu učestvovali braća i sestre međusobno, niti ljudi različitih generacija. Dakle, poenta je bila da muževi i žene budu sličnih godina.
Bio je običaj da "prijatelj po ženi" ode svome prijatelju u goste u njegovu nomadsku kuću i da mu ostavi vlastitu ženu, a da uzme njegovu. Sa ženom svog prijatelja potom bi živeo nekoliko meseci, pa bi je nakon toga uglavnom vratio mužu, a nekad bi je i trajno zadržao.
Svi članovi te velike porodicde tretirali su se međusobno kao rođaci, brinuli su i odgovarali jedni za druge, a deca su smatrana braćom i sestrama.
(Kurir.rs / Stil)