Već sedamsto godina u logici važi pravilo „Okamova britva“ koje je formulisao čuveni Viljem Okamski: „ Ako vam se nudi više odgovora na pitanje koje vas muči, izaberite onaj najjednostavniji“, a mi i dalje smatramo i nagađamo šta se desilo sa izborima, jesu li pokradeni, i treba li da se glasa opet. Umesto da upotrebimo logiku i zaključimo da narod prosto ne glasa za opoziciju jer ne voli Dragana Đilasa.
Od obnove višestranačja u Srbiji početkom devedesetih godina, javnom scenom prodefilovao je niz ozbiljnih političara, i gomila i kusih i repatih. Bilo ih je i mudrih, i duhovitih, i živopisnih i urnebesno glupih, ali još niko nije kao Đilas samom svojom pojavom uspevao da spusti temperaturu mase toliko da se okupljeni nesvesno zakopčavaju. Muzička pratnja za njegov lik je instrumental koji se emituje u dane žalosti. To svakako nije osobina koja bi trebalo da krasi stranačkog lidera, i sa tog stanovišta, Đilas je strano telo, višak u politici. Ali ne važi i obrnuto - da ni politika njemu ne treba, pošto ga je ona učinila tajkunom.
U vreme dok je bio na vlasti i imao svoje medije, plasirao je sladunjavu holivudsku priču o svom poslovnom uspehu: kao, on je siromašni i zaljubljeni student čija devojka (Milica Delević, potonja supruga i članica vlade, sada jedna od direktorki Evropske banke za obnovu i razvoj) dobija stipendiju za nastavak školovanja u Pragu, pa se i on seli u Češku, i tamo, za duga vremena, počinje da se bavi prodajom oglasnog prostora i zaradi prve milione… Poruka je bila da je u politiku ušao kao bogat čovek, iz filantropije, a ne da bi se okoristio o vlast. Istu priču pokušali su da prodaju i Donald Tramp i Bedžet Pacoli! Međutim, prosti uvid u prašku poresku evidenciju pokazuje da tamošnja Đilasova firma nije zaradila ni krunu!
Đilas je pare počeo da gomila posle Petog oktobra, kao istaknuti vođa studentskog protesta i čovek vrlo blizak vladajućoj Demokratskoj stranci, čiji će član i formalno postati 2004. godine. (Fun fact: kao član studentske delegacije zatražio je od Miloševića da podnese ostavku, i to mu je bila odskočna daska u politici; kao vođa opozicije isto je zahtev podneo Vučiću, i sa te je daske pao u prazan bazen.)
Dragan Đilas bio je direktor kancelarije predsednika Borisa Tadića, ministar zadužen za sprovođenje Nacionalnog investicionog plana, gradonačelnik...
„Dok je bio na vlasti razvio je svoje poslove i uvećao bogatstvo, a njegove firme tih godina imale su prihode i do 80 miliona evra godišnje“, piše mreža istraživačkog novinarstva KRIK.
Prema podacima APR-a, ukupni prihodi firmi Dragana Đilasa, za period od 2002. do 2014. godine, iznosili su preko 619 miliona evra. Početkom 2019. „Politika“ je pisala: „Danas je njegova imovina u nekretninama 1.649 kvadratnih metara a u evrima – 24.375.347“.
Bio je i neuspešni predsednik Demokratske stranke od 2012. do 2014. godine, a onda se formalno povukao iz politike, da bi povratak u nju najavio krajem 2017. pokušavajući da opet postane gradonačelnik:
„Smatrao sam da imam dve mogućnosti – ili da odem odavde ili da se borim. Svi koji ovde živimo treba da se borimo“.
Cvrc! Jedino pod suncem ovog neba možeš da se obogatiš za par godina, a da te ne uhvate! Treba samo da se baviš politikom onako kako se on bavio! Zato smo poslednjih godina svi mi svedoci i svi trpimo posledice njegovog „opozicionog delovanja“ – nastojanja da se vrati u izgubljeni raj u kojem se milioni množe brže nego vaške!
Svaki potez koji je Dragan Đilas povukao dok je bio vlast, svaki dan koji mu je započeo dok je imao službenog vozača i sekretaricu, bili su obeleženi sticanjem ličnog bogatstva!
Zato je Beograd godinama imao "Bus plus", njegov gradski menadžer bio hapšen zbog zloupotrebe u vezi sa rekonstrukcijom Bulevara Kralja Aleksandra teške šest miliona evra, most na Adi koštao kao osmo svetsko čudo, Romi raseljavani sa Novog Beograda da se očisti plac za drugog tajkuna… i zato urnisan RTS, čije je vreme za reklame Đilas kupovao za bagatelu, i prodavao po basnoslovnim cenama.
Treba Đilasa razumeti danas kad kaže da mu je malo što su na njegovoj strani samo televizije Nova i N1, njihovi portali, i tabloidi Nova i Danas! U vreme dok je bio na vlasti, svi su mediji bili njegovi!
U izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije iz 2011. godine piše: „Zbog dominantne pozicije na tržištu oglašivača, mogao je da utiče na uređivačku politiku medija u zemlji“. I to mu je bilo malo, pa je u ortakluku sa Miroslavom Miškovićem osnovao i uređivao „Pres“. Kad je to i argumentovano dokazano – pošto je on vlasništvo negirao – nije mu bilo neprijatno. Sticanje para na način na koji je on navikao, ide ruku pod ruku sa lažima i prevarama.
To čoveku uđe pod kožu. Zato ni danas ne trepne kad traži nacionalne frekvencije za televizije svog novog ortaka Dragana Šolaka, na račun stanica koje emituju rijalitije – iako je njegova firma u Srbiju prva dovela rijaliti „Veliki brat“ i na tome odlično zaradila!
Nije mu neprijatno ni ovih dana kad tvrdi da su Srbija i Beograd glasali za njega u tolikom broju da je pobedio, ali da mu je pobeda ukradena.
Kao da ga Srbija i Beograd ne znaju, i da se tu krije razlog što je dobio manje glasova nego što mu treba!
Kratko i jasno, odsečeno „Okamovom britvom“: Znaju ga, i zato ga ne vole! I zato ne glasaju za njega!
Kurir.rs
Bonus video: