DR RAJKO PETROVIĆ: Kulturrasizam prema Srbima iz RS

Privatna Arhiva

Srbi iz Republike Srpske vekovima predstavljaju smetnju nekome i nečemu. Nekima smetaju zbog svog snažnog srpskog nacionalnog identiteta, drugima zbog svoje pravoslavne vere koju tvrdo ispovedaju, trećima zbog ćiriličkog pisma kog se ni u najtežim vremenima nisu odricali. Devedesetih godina bili su, metaforički rečeno, Gali okruženi Rimskim carstvom, David protiv Golijata, sami protiv svih, a opet su opstali. Ne samo to, pokazali su da su državotvorni, jer uprkos tome što Republika Srpska de jure nije država, ona defakto ima niz karakteristika jedne države s razvijenom institucionalnom podlogom. Srbi iz Republike Srpske su se i ovih dana, kao i nebrojeno puta kroz svoju istoriju, našli na optuženičkoj klupi, nalik Davidu Štrpcu iz Kočićevog „Jazavca pred sudom“, ali ovoga puta ne pred okupatorskim, već pred „sudom javnosti“ dela pripadnika sopstvenog srpskog naroda. Ujedno su im izrečene i optužba i presuda - da ih je 40.000 došlo da glasa na gradskim izborima u Beogradu i da su na taj način odneli prevagu na stranu jedne, a ne druge opcije koja im sudi i koja ih tuži. Svakome ko je matematički iole pismen jasno je da je reč o nemogućem poduhvatu, jer ako jedan autobus (a optuženi su da su u autobusima došli u Beograd tog 17. decembra) prima oko 50 putnika, to znači da je tog dana moralo doći oko 800 autobusa iz Republike Srpske u našu prestonicu, što je nonsens samo po sebi.

Glasalo ih je, ispostaviće se, svega 6.000 i nikakav presudan uticaj nisu mogli imati i da su hteli, a nisu, samo su hteli da obave svoju građansku dužnost koja im pripada kao nosiocima državljanstva Republike Srbije. Ne žive u Srbiji, ali žive za Srbiju, smetajući onima koji, ma koliko se upirali da dokažu svoje „viševekovno i čistokrvno beograđanstvo“, u većini slučajeva bar delom vuku korene iz Hercegovine ili Bosne.

Ovde je, međutim, interesantan jedan drugi fenomen, fenomen kulturrasizma prisutan među nekima koji, ako ništa drugo onda bar biološki, pripadaju srpskom narodu. Njegova žrtva su neretko Srbi iz Republike Srpske, predstavljeni kao primitivni, zaostali, ratni zločinci, pa i glupi. Njegovi generatori, sa druge strane, neretko su ljudi koji se izdaju za intelektualne, akademske i kulturne gromade koje, kao takve, žele da zaštite svoj narod od primitivizma i oplemene ga kulturom. Verovatno su mnogi od njih završili (ili makar još uvek studiraju) neki od fakulteta Beogradskog univerziteta.

Trebalo bi onda da znaju za najvećeg dobrotvora u istoriji te institucije, koji joj je ostavio skoro sve svoje imanje - neobrazovanog, ali visokomoralnog i rodoljubivog Luku Ćelovića Trebinjca, za koga nadimak govori ko je i odakle je. Zapitaju li se nekada ti moralni i intelektualni autoriteti šta bi im na njihove izlive autošovinizma odgovorio jedini srpski nobelovac Ivo Andrić, beogradski gospodin starog kova rođen i odrastao u Bosni.

Prekodrinski, odnosno prekodunavski Srbi bili su i Nikola Tesla, Milutin Milanković, Branko Ćopić i mnogi drugi, bez kojih o srpskoj nauci, književnosti i kulturi uopšte ne može da se govori. Preživeli su Srbi iz Republike Srpske sve, preživeće i ove beogradske i parlamentarne izbore u Srbiji, ali ostavlja gorak ukus saznanje da u gradu koji smatraju svojom prestonicom ipak postoji deo javnosti koji ih, najblaže rečeno, prezire.

Ipak je Arčibald Rajs bio u pravu - Srbi, čuvajte se sebe!