U prethodnom nastavku postizbornog mini-serijala napisao sam da bi postpetooktobarski pokušaj institucionalizacije države i legitimizacije vlasti (svih boja) propao sve i da Zoran Đinđić nije bio streljan, ali to uopšte ne znači da je to bila nemoguća misija.
Često me pitaju ima li izlaza za Srbiju. Uvek kažem: I te kako ima, sva vrata su širom otvorena, ali niko ne želi da izađe. Isto važi i za postpetooktobarski pokušaj institucionalizacije i legitimizacije. Nije bilo nikakvih prepreka da se stvari - jedna po jedna - postave na mesta i dovedu u red.
Jesu tadašnji opozicionari - SPS, radikali i njihova simpatizerstva - davali sve od sebe da opstruiraju novu vlast, ali zar im to nije bilo u opisu opozicionog radnog mesta? Pitanje od 1.000.000.000 kg parizera - na koje ću dati odgovor - jeste: Zašto je tzv. demokratska, građanska Srbija opstruirala napore da se se stvari konačno dovedu u red?
Evo odgovora: Zato što to nije bilo moguće odmah, zato što je to zahtevalo neka odricanja i aktivnu podršku koja je izostala. Podrška đene-đene, problem se dodatno iskomplikovao činjenicom da su se maltene svi korifeji građanske i demokratske Srbije - izuzeci se na prste mogu nabrojati - saborno pridružili espeesovcima, radikalima i njihovim simpatizerstvima u akciji prosipanja kofa govana na Đinđićevu glavu.
Naravno, „socijalna distanca“ između espeesovaca i radikala i građanskih demokrata je zadržana - ta se granica ne prelazi - ali su se, obrni-okreni, našli na istom poslu, kao onomad kad su Matija i ljotićevska bratija podržali ProGlas, a da se niko iz ProGlasa nije makar ogradio, ako ih zbog finoće i nije baš oterao u pičku materinu.
Ako laže koza Famoznog, ne laže rog moje internet arhive prepune gnevnih korifejskih tekstova i video-klipova u kojima se iznose tvrdnje da Đinđić „zaobilazi zakone“ i u kojima se priziva njegov strmopizd. To je razlog zbog koga je pokušaj dovršavanja i legitimizacije države Srbije propao: sve raspoložive Srbije su se ujedinile u otporu legalizaciji i legitimizaciji.
Da nije bilo te sabornosti, te plebiscitarne (93%) omraze na Đinđića, asasini (poznati redakciji), okupljeni ispod Karakoštuničinog kišobrana, nikad se ne bi usudili da pucaju na Đinđića. Ovako, računali su - uopšte ne bez krčmara - da će streljanje proći, ako ne baš neprimećeno, a ono glatko. Kao što bi i prošlo, da zahvaljujući sticaju pukih slučajeva i nekim ličnim snalažljivostima, državni udar nije (privremeno) sprečen.
Zahvaljujući nesnalažljivosti i kukavičluku postđinđićevske vlade - ali i bratskoj pomoći EU struktura koje su zaustavile istragu - na sledećim izborima je pobedio Kišobran. Sve legalno, većinom glasova, čak i bez izbornih krađa.
Fakat. Ali ta vlada nije imala legitimitet zato što izbori na kojima je pobedila nisu bili posledica gubitka legitimiteta prethodne vlade, nego ubistva premijera, što će reći - državnog udara koji je prošao ispod poslovičnog radara.
Kao što je ispod radara prošla i serija potonjih državnih udara, protiv kojih maltene niko - izuzeci se mogu nabrojati na prste - nije imao ništa ili nije imao muda da ima nešto. Nastavak u sutrašnjem broju.