Ova godina se završava onako kako nikako nije smela. Protesti zbog, sada već dokazane i svakoga dana novim dokazima potkrepljene, izborne pljačke, nepravilnosti, manipulacija, prevara i birača s fiktivnim prebivalištima ušli su u drugu nedelju.
Opozicionare koji su protestovali, kako smo čuli od njihovih advokata, tužilaštvo tereti za nasilno rušenje ustavnog poretka i nasilničko ponašanje, pojedini roditelji po društvenim mrežama mole da im neko, bilo ko, ko ima informacije o njihovoj deci kaže šta se s njima dešava, jer su u medijima videli snimke kako ih policija brutalno prebija i odvodi u nepoznatom pravcu, a srećni među njima, koji su uspeli da dobiju informaciju, saznali su da je njihovoj deci određeno policijsko zadržavanje dok ne budu iz vedeni pred tužioca. Marinika Tepić ušla je u deveti dan svog štrajka glađu, pokazujući svima kako se istrajava. Policija je u nedelju izvela mali državni udar odbijajući da pusti narodne poslanike u zgradu Narodne skupštine, čak i tu istu Mariniku Tepić koja je u zgradu morala da uđe po infuziju. Za to vreme, njihove kolege u uniformama i civilu, možda i odranije poznata lica koja nisu baš policajci i ne vole da se legitimišu kad im neko zatraži broj značke, ali vole da se uključe kad se premlaćuju građani po ulicama, tukle su i napadale nenaoružane studente, razvlačile ih po zemlji, hapsile i maltretirale, dok su građani tražili ponavljanje izbora na svim nivoima i branili svoje glasove.
Nije ova godina mnogo bolje počela, a ni tekla. Prva četvrtina godine svakako je obeležena dvama strašnim masovnim ubistvima, koja su morala izmeniti Srbiju zauvek.
I proleće i leto su prošli u protestima protiv nasilja. Protiv bezumlja, protiv sistema koji promoviše, generiše i rađa nasilje, protiv promocije ubica u zvezde, kriminalaca u uzore omladine, protiv televizija koje promovišu prostituciju, nasilje i svakodnevno u svojim rijaliti programima krše nekoliko zakona Srbije, bez ikakve reakcije nadležnih institucija. Iako je to sve trebalo i moralo da promeni Srbiju, nije se promenilo ništa. Odjednom su se svi zahtevi protesta pretvorili u jedan zahtev, koji nikad nije bio ni u primisli onima koji su iskreno izašli na ulice da ožale ubijenu decu, a to je zahtev za održavanjem vanrednih izbora. Odjednom je na te izbore pristala opozicija koja je prvobitno tvrdila da se prethodno moraju ispuniti uslovi da bi se išlo na izbore i odjednom je Vučić izašao u susret tom suludom zahtevu opozicije, pa je ne samo raspisao izbore koje je opozicija čudnovato tražila nego i neke druge, poput pokrajinskih, koje niko nije tražio. Od tog momenta je sve palo u vodu i postojali su samo izbori. I sve je ostalo isto.
U trenucima kad su studenti koji su se našli u masi - iz koje je neko, ko zna ko i ko zna po čijem cilju tu ubačen, bacio kamenice na Skupštinu grada - zadržani u policiji i ne zna se kada će iz pritvora izaći, moramo se setiti i Milana Radojičića, kog se danas gotovo niko i ne seća, iako je sam priznao da je organizovao napad u kom su izgubljena četiri života. Radojičić je manje od 24 sata nakon što je pritvoren pušten iz pritvora, deca koja su u nedelju protestovala na ulici nisu. Eto, toliko je sve ostalo isto. Hajde da u sledećoj godini ne bude.