Sa tenisom na umu - sunčani kasni decembarski dani nam daju privid da nam pogled može dosegnuti sve do Perta, ali u želji da “obuhvatimo godinu” koja bi po najavama mogla biti jedna od najvažnijih za istoriju i budućnost tenisa možda i u narednih deset – već sada bismo trebali da gledamo u više pravaca kako bi takva “multi-vizija” donela pravi analitički smisao. Jer, ono što će glavni akteri scene “belog sporta” činiti do kraja narednog novembra se već sada projektuje u umovima njihovih stručnih timova – i svih ostalih koji ga na posebnom nivou posvećenosti prate.
Za aktuelnog svetskog broja jedan – tabla teniskog “Risika” otvorena je već tada kada je odlučio da sezonu otvori izuzetno rano – egzibicijom krajem decembra protiv novog arherivala iz zemlje koride u zemlji koja skoro nije postojala na teniskoj mapi dok volšebno nije odlučeno preko noći da će možda postati jedna od pivotalnih – skoro kao nova Kina tenisa. I tek kako je ona odigrana, već sledećeg dana Novak Đoković je uslikan u akciji u najbogatijem gradu po glavi stanovnika Australije – u kome će kroz eksperimentalni format Junajted Kupa i u toplom ambijentu timskog duha šarenolike reprezentacije Srbije nastojati da nastavi pripreme za kampanju osvajanja svog 11-tog trofeja Normana Bruksa – započete među članovima Dejvis Kup reprezentacije u Dubaiju pre desetak dana.
Novakova odluka da se od prvog izlaska na teren posle bolne eliminacije u polufinalu Dejvis Kupa u Malagi okruži svojom širom i užom teniskom porodicom indikativna je u pogledu jednog od najvažnijih preduslova za uspeh u teniskom maratonu koji predstoji tokom 2024. godine. Jer, u njoj ga očekuje više epohalnih ciljeva, međusobno povezanih na razne načine – za čije ostvarenje će prvi preduslov biti ostvarenje i održanje najvišeg nivoa timskog duha i rada. Ako ga je u godini na izmaku takav pristup održao i zaštitio od svih izazova – počevši od onih koji je nosila turobna simbolika traumatičnih iskustava sa njemu najtrofejnijeg turnira u karijeri u Melburnu iz 2022., isprekidane sezone zabranom učešća na “sanšajn sving” Mastersima na američkom tlu u martu – što ga je dovelo do borbe za istorijski 23. Grend Slem trofej u Parizu posle za njega jedne od najlošijih sezona na šljaci, i naposletku kampanje za ostvarenje još jednog istorijskog trijumfa u Njujorku posle srceparajućeg poraza od Medvedeva pre dve – i zabrane igranja iz razloga bizarnog kovid – mandata pre godinu dana, imperativ stvaranja “timske tvrđave Đoković” ne sme biti podcenjen od sada pa do kraja 2024. Ako su Novaka na tom pohodu – pored nikad motivisanijih brojnih protivnika – pratili sumnja, animozitet publike/medija/stručnjaka, povrede, bolesti, administrativne komplikacije i pritisak izazova karijernih ostvarenja – uprkos odavno zasluženom a tek sada opravdano stečenom poštovanju i uvažavanju šire teniske javnosti i nekih od najvećih igračkih i trenerskih legend sporta – treba očekivati da će u ovoj godini izazovi biti još složeniji. Jer – to je, u dobroj meri, sam Novak tako želeo.
Ako se kampanja “daun ander” može posmatrati kao relativno predvidiva i izolovana od isprepletene mreže zbivanja koja ga čeka bukvalno sve do kraja Ju Es Opena sredinom septembra – uspeh oličen u osvajanju istorijski rekordne 25. Grend Slem titule u zemlji iz koje potiče osvajačica 24 najvažnijih teniskih trofeja Margaret Kort predstavljaće lansirnu rampu za ono što predstoji, i sve što Novak bude činio da to ostvari će pomno biti praćeno od strane celog teniskog sveta. To kako će spomenuti “tim Đoković” (posle “zagrevanja” i otopljavanja odnosa sa lokalnom publikom u Pertu i – nadamo se – Sidneju) funkcionisati u Melburnu iz kola u kolo će predstavljati jednu pravu malu “mobilnu laboratoriju” iz koje bi u daljem toku godine trebala da nastanu čuda koja bi – skoro sigurno – Novaka verovatno svima prikazala kao najboljeg sportistu sveta svih vremena, ako je u 2023. to zvanje stekao u svom matičnom sportu. Osvajanjem još jedne titule u Melburnu – do čega će ga voditi put “miniran” nikad više motivisanim Alkarazom, Medvedevom, Sinerom, Rubljovom, Runeom, Zverevom, Hurkačem – ali i aktivnim izazovom njegovog originalnog arherivala Nadala – Novak sebi širom otvara horizonte spomenutih istorijskih ostvarenja, gde sam sebi zapravo postaje – najveći izazov. Ako je toliko puta – uprkos svemu I svačemu – činio ono što je smatrano za neostvarivo i nemoguće, sve to će ga ponovo čekati od 29. januara nadalje, i to u jednom dahu. I da – ako sve bude okej u Melburnu – bilo bi lepo ponovo čuti priču da Rod Lejver Arena ponese njegovo ime – jednog dana…
Posle Australije je skoro sigurno da bi Novak išao na kratak odmor i rekalibraciju nišana za nastupe na prvim turnirima na tlu Severne Amerike – za šta bi moguća uvertira bio nastup krajem februara ili u Dubaiju, ili možda još pragmatičnije – u Akapulku, kako ne bi morao da skače sa kontinenta na kontinent između turnira. Pametno planiranje kalendara, putovanja i svih dodatnih opterećenja će biti jedan od glavnih elemenata strategije uspeha za našeg asa u 2024. – te nije nemoguće da se ponovo obre u Meksiku pre ponovnog nastupa na jednom od njemu omiljenih Mastersa – Indijan Vels. Iako postoji mogućnost da Novak odluči da posle Australije ostane u Evropi kako bi sačuvao energiju za ono što u njoj predstoji počevši sa za njega u poslednje vreme baksuznom Mastersu u domicilnom Monte Karlu – mogući kompromis u tom smislu (a da otputuje u Ameriku) bio bio da izostane sa turnira koji je osvajao 6 puta – Mastersa u Majamiju, i vrati se ranije za početak priprema na šljaci na otvorenom u Kneževini (ili čak možda u Srbiji – ako vreme bude povoljno). Ako bi odlazak u Ameriku predstavljao priliku da ostane u takmičarskom ritmu, da se još više (ponovo) približi domaćim ljubiteljima tenisa posle izostanaka sa više turnira u prethodne dve godine i osvoji svoju 41. Masters i stotu ATP titulu u singlu (koja u takvoj Americi ima poseban simbolički značaj) – i dalje bi glavni cilj za početak drugog kvartala godine bila šljaka na otvorenom – i kruna tog dela sezone – Rolan Garos.
Podloga na kojoj je odrastao – a sa kojom proteklih godina ima mešani odnos “ljubavi i mržnje” – šljaka je za Đokovića ključna u karijernom smislu ove godine, jer će se 64 tenisera na terenima takve podloge kod Bulonjske šume od 27. jula boriti za olimpijske medalje. Videvši koliko je publika u Parizu sebi dala za pravo da se sa tribina meša u ono što se odigrava na terenu tokom prethodnih izdanja Rolan Garosa, a naročito na Centralnom terenu “Filip Šatrije” koji se smatra za “prirodni habitat” 14-strukog osvajača Rafaela Nadala – Novak je već ove godine na oba pariska turnira (Rolan Garos plus Masters u Bersiju) mudro krenuo u realizaciju “ofanzive šarma” da je što više moguće sebi približi pred raznovrsne izazove koji će ga očekivati na tamošnjim turnirima u junu i julu. Naravno, bilo bi super da – sa tim ciljvima na umu – “ode što dublje” u žrebu vremenski nepredvidivog Monte Karla i njemu na šljaci omiljenog Mastersa u Rimu (6 titula) – uz verovatni ponovni izostanak sa turnira Serije 1000 u Madridu – ali će ubedljivo najvažnije biti to da se ostvari najviši nivo fizičke i mentalne pripremljenosti za sijaset izazova koji ga čekaju počevši od 26. maja u Parizu. Rođendanska torta koja će tradicionalno čekati Novaka 22. maja na Šatrijeu će biti još slađa ako se Novak u tom trenutku bude osećao kao “svoj na svome” uprkos činjenici da će pred sobom imati najširi mogući spektar izazivača specijalista za ovu podlogu iz svih delova sveta, ko zna kakve vremenske uslove, loptice i teren, publiku koja kao da tek što nije pokrenula novu revoluciju u Francuskoj, sportske osvete željnog Karlosa Alkaraza i – ako do tada njegov volšebni kam-bek (ili labudova pesma) bude davao željene rezultate – najvećeg mogućeg protivnika u liku “bika sa Majorke”. Ipak, izazovi koji će se pred Nadalom naći već od turnira u Brizbejnu se do tada mogu pokazati kao preveliki – pa ne bi bilo neočekivano da umesto ushićenja zbog mogućeg duela najvećih rivala u istoriji muškog tenisa usledi razočarenje ili neki protokolarni scenario koji bi španskog asa usmerio ka teniskoj mirovini… Bilo kako bilo – a da Novak možda i ne osvoji svoj četvrti Rolan Garos – glavna “meta” i dalje ostaju Olimpijske igre, mesec i po dana kasnije.
Žrvanj teniske sezone nastavlja da melje kroz početak turnira sezone na travi (Štutgart 10. jun) – ali će se skoro sigurno Novak skloniti sa njegovog puta do ili Kvinsa (17. jun), Majorke (23. jun) ili njemu u poslednje vreme omiljene egzibicije u Harlingem Kantri Klubu na Čelziju – nastupa koji bi trebali da služe kao tempirano zagrevanje za kampanju osvajanja 8. titule na Vimbldonu. Razočarenje koje je usledilo posle nesrećnog poraza od Alkaraza – gde je propuštena istorijska šansa da se na ikoničnom Central Kortu osvoji peti uzastopni – odnosno osmi trofej i time izjednači sa jednim od preostalih retkih nedomašenih uspeha Rodžera Federera – ove godine bi moralo da se predupredi na sve moguće načine, a jedan od njih bi mogao da bude upravo to da Novak ipak odigra barem nekoliko jačih takmičarskih mečeva na travi pred početak Vimbldona, kako bi se osetio sigurnijim na terenu u najvažnijim mečevima – što mu je nedostajalo u spomenutom finalu protiv novog miljenika globalnog teniskog auditorijima. Takvih mečeva na čuvenom sportskom lokalitetu SW19 ove godine može biti i više nego inače – jer tu su osokoljeni Alkaraz (pod uslovom da izbegne fizičke probleme koji su ga pratili tokom prethodne 2 sezone), Dejvis-Kup heroj nacije Siner (imao 2:0 protiv Novaka pre 2 godine a prošle izgubio u polufinalu), Hurkač (uzeo Novaku set, strahovit server) i ostali veliki serveri sa snažnom igrom sa osnovne linije. No, ono što narednom Vimbldonu daje posebnu važnost je ono što nepune 2 nedelje posle njega sledi – Olimpijski turnir u Parizu, i ponovna adaptacija na potpuno drugačiju podlogu za igru posle skliske vimbldonske trave (ili prašine na osnovnoj liniji).
Tenis na Olimpijadi u kategoriji muškog singla će se igrati u formatu Mastersa ili 500-tice – na dva dobijena seta, i uz odlučujuči taj-brejk u trinaestom gemu – formatu u kome je Novak bivao najranjiviji tokom njegove karijere. Kako je žreb sada manji i od novog formata Mastersa (Olimpijada – 64, Mastersi – 96 učesnika), biće potrebno ostvariti najviši nivo koncentracije bukvalno od prvog kola, što bi značilo da će Đoković morati da se u manje od 2 nedelje osveži posle Vimbldona – ali i brzo ponovo uđe u “fazon šljake” kako bi od početka bio onaj pravi – i spreman da ide na ostvarenje životnog cilja – zlatne olimpijske medalje. Do tada bi toliko puno trebalo da se složi na pravo mesto u Novakovoj glavi, srcu i duši: da asketizam i potpuni fokus zameni zadovoljstvo i euforiju u njemu I oko njega u slučaju da su svi ciljevi do tada ispunjeni; da glad, upornost i posvećenost zamene moguće razočarenje ako do tada sve nije išlo kako treba – a da vera bude Biblijski jaka u hodu ka sportskoj večnosti. No, pre toga – Novak će morati da reši neke mnogo osnovnije stvari koje bi mogle da utiču na ishod svakog meča koji bude igrao u Parizu – a to je gde će biti njegova baza, koga od članova svog tima (i zone podrške i sigurnosti) će moći da ima uz sebe (zbog specifičnih pravila ITF-a na Igrama), kako će izgledati njegova dnevna rutina (uz, nadamo se, što manje distrakcija koje druženje sa ostalim olimpijcima neumitno nosi) i kako će sva ostala zbivanja na takmičenjima uticati na njega – kao člana Olimpijskog tima Srbije. Ako Novak uspe da se izoluje od festivalskog ambijenta koji Olimpijske igre često sa sobom nose van sportskih borilišta – pa i do te mere da bi to nekima ličilo na aroganciju – to bi trebalo razumeti u potpunosti, jer je teško verovati da će Novak sa 41. godinom ponovo imati šansu da se bori za jedino visoko sportsko odličje koje mu nedostaje u karijeri.
Olimpijska baklja je ugašena, teniski Pariz će ponovo ugostiti najbolje tenisere sveta tek u novembru – a već 22 dana kasnije počinje Ju Es Open na kome Novak brani titulu – ako ne i da nastoji da osvoji svoj dvadeset peti - šesti ili sedmi – Grend Slem trofej i eventualno prvi Zlatni Slem u karijeri. Da, ponovo bi Njujork mogao da bude od istorijske važnosti za Novaka i tenis – što “grad koji nikada ne spava” i koji sebe smatra epicentrom svega što je jedinstveno na našoj planeti obožava da doživi i za šta neće štedeti medijske dolare da upriliči poseban šou. Novaka skoro sigurno nećemo gledati nigde drugde osim ili u Crnoj Gori ili na Majorci do tog 26. avgusta (osim ako zov odbrane Mastersa u Sinsijatiju ne bude ufaktorisan kao strateški važan za podizanje forme) – jer će, kao i posle Vimbldona – morati da se istovremeno i opusti i pripremi za novi veliki test njegove sportske veličine u “Velikoj jabuci”. U takmičarskom smislu – Njujork je već dugo najizazovniji turnir, do ove godine jedini Grend Slem u ovom veku na kome je trofej dizalo 14 različitih asova – čineći ga najmanje predvidivim u pogledu konačnog ishoda. Ako im do tada nije pošlo za reketom da se ovenčaju slavom na Australijen Openu, Rolan Garosu ili Vimbldonu – mladi lavovi i njihovi stručni timovi će nastojati da učine sve da to uspeju upravo tamo – a lista mogućih konkurenata za osvajanje srebrninine u Njujorku bi do tog trenutka mogla da bude – poduža. Medvedev, Alkaraz, Siner, Rune, Zverev, Rubljov, Šelton, Hurkač, Fric, Pol, Tijafo (vaskrsli Cicipas, možda i Beretini) i serija fantastičnih izazivača koji bi vrebali svoju priliku već od osmine finala nadalje (pod uslovom da su zdravi) će biti više nego motivisani da upravo ovde trasiraju svoj put ka godinama uspeha koje bi mogle da slede po povlačenju najvećeg svih vremena – što će domaća teniska javnost i medijski establišment zdušno podržati na svaki mogući način. Kao i na početku sezone, u Australiji – tako će i na poslednjem Grend Slemu sezone – pa i do njenog samog kraja – važnost timskog duha, kompaktnosti, saradnje i razumevanja biti od presudne važnosti za Novakov uspeh na njemu, pa će biti veoma važno da se unutar njega očuva svežina i fokus na ciljeve koji su iznad svakog od njegovih pojedinačnih članova koji tada budu bili uz Novaka – Gorana, Čarlija, Marka, Miljana, Klaudija, Stivena – i posebno zanimljivog Marka Madena, stratega “novog koncepta globalne komunikacije” brenda Đoković na turneji koji bi do tada već uveliko trebao da etablira nove smernice u tom smislu.
Ako za neke spominjanje Novakove porodice – supruge Jelene, dečice Tare i Stefana, braće Marka i Đorđa (trenutno neangažovanog oko tenisa usled izostanka Serbia/Srpska Opena sa ATP kalendara do daljnjeg), strica Gorana (potpredsednika Teniskog saveza Srbije) i roditelja Dijane i Srđana (kao i Jelenine porodice – majke Vere, oca Miomira i sestre Marije) možda dolazi relativno kasno u ovoj analizi – to je zato što njima treba pridati poseban značaj. Mnogi su bili mišljenja da bi ovo mogla biti i poslednja godina u Novakovoj karijeri – u kojoj bi ostvario nedostižne uspehe, a zatim se zadovoljan povukao da još pomnije sa Jelenom učestvuje u odrastanju njihove dece, koja mu sve više nedostaju na turneji. No, tokom protekle sezone, porodica Đoković je našla “modus vivendi” i u tom smislu, obezbedila “opravdane izostanke” za Taru i Stefana iz škole za Rolan Garos, Vimbldon, Ju Es Open, Torino – i zaokružila jedan izuzetan krug energije, ljubavi, podrške, veselja, vedrog duha, zabave i sportskih sadržaja – što svetski mediji i Novakovi ljubitelji nisu propustili. Ako je Jelena već stekla svetsku slavu – što izuzetnim ostvarenjima u radu “Novak Đoković Fondacije” čija je globalna direktorka i suosnivačica, što upečatljivim stajlinzima i aktivnoj podršci suprugu u “plejers boksu” najvećih turnira – sada su Stefan i Tara i svi doživljaji u “tenisko-porodično-zabavnoj menadžeriji Đoković” u žiži “sedme sile”, “NoleFama-a” i ostalih pratilaca teniske scene i okolnih zgoda i dogodovština – što Novaku i njegovom stručnom timu izuzetno prija. Dosledan svojim stavovima – od kojih su mnogi presudno uticali na to da mu sin postane najveći šampion u istoriji tenisa – otac Srđan se i u ovoj godini našao u situacijama zbog kojih je Novak bio pozvan da javno stane u njegovu zaštitu, pa se očekuje da će u ovom “odeljenju komunikacija” biti više koordinacije sa opštim ciljevima Novakovog stručnog tima nego inače – čak i kada je približavanje druge godišnjice nemilih događaja u Melburnu u pitanju. Sve u svemu, porodično okruženje i svesrdna podrška koja će Novaka pratiti tokom najizazovnije sezone u njegovoj karijeri će biti od najvećeg značaja za harmonične odnose i spremnost za ostvarenje svih ciljeva u integrisanom projektnom konceptu uspeha.
Da li ćemo gledati Novaka u očekivanom nastupu Dejvis Kup tima Srbije u polufinalu najastarijeg timskog takmičenja u sportu u septembru – možda je i najteža prognoza za istaći u ovom trenutku, Iako trenutno preovladava ocena da će Đere, Kecmanović, Lajović, Ćaćić, Međedović, Troicki i družina morati sami da obezbede uslove da im se Novak pridruži na Finalu u Malagi i naredne godine – u slučaju da okolnosti po završenom Ju Es Openu budu takve da udovolje njegovom entuzijazmu i patriotizmu da sa drugovima krene na put osvajanja druge “Salatare” za svoju zemlju – eto Novaka u crvenom dresu i u septembru (pod uslovom da budemo bolji od Slovačke u februaru).
Da li će Novak učestvovati na još nekom turniru pre Mastersa u Parizu – kao što je onaj u Šangaju – veliko je pitanje, jer će do tada sigurno biti poprilično iscrpljen, te bi mu duži odmor pred konačne izazove sezone itekako prijao. Novak je 4. puta osvajao najvažniji turnir azijskog dela turneje, domaća publika ga obožava – ali će neizvesnost za učešće u Šangaju trajati verovatno do poslednjeg momenta – jer su ovde posredi i neki drugi ciljevi osim sportskih, o čemu bi i Mark Meden imao nešto da kaže. U svakom slučaju, osma titula u Parizu stoji kao realni cilj za prvu nedelju novembra – i to možda na novoj lokaciji koja bi ugostila više desetina hiljada poklonika tenisa na obodu biznis centra Pariz Defans, na turniru koji će – srećom po ljubitelje tenisa – i u 2024. skoro sigurno biti izuzetno konkurentan i važan za plasman na unosni Završni Masters u Torinu.
I u prestonici automobilske industrije Italije Novak ide po svoj osmi trofej – koji bi mogao da mu u idealnom scenariju za 2024. i prilika da se možda već tada izjednači sa Konorsovih 109 osvojenih ATP titula. I da se to ne desi, motiva za uspeh će biti na pretek – u ambijentu koji bi mogao da bude skoro identičan onom u kojem je pobedio ove godine, sa mogućim dodatkom Šeltona u najboljih 8 igrača planete. Do Torina bi Novak skoro sigurno trebao da se ustali na 2. mestu po broju osvojenih turnira u istoriji (preskočivši Federera sa 103) tako da će njegova šampionska aura biti još veća – i izazovnija za sve one koji će u pet završnih mečeva sezone želeti da projektuju svoje buduće teniske uspehe, renome i reputaciju u “post-Novak” eri. Ipak, ako Novak tokom 2024. i 2025. godine sve što je “vizuelizovao”, njegovo ime će obeležiti istoriju tenisa bez bilo kakvog terminskog “pre-“ ili “post-“ ograničenja. “Ono što je kod Novaka izuzetno je da je u razmaku od desetak godina ostvario svoje najuspešnije teniske sezone – i ako mene pitate – Novak iz 2023. je bolji od Novaka iz 2011. i 2015-16., zreliji, odlučniji, više koncentrisan – a sa istim fizičkim performansama!” istakao je Patrik Muratoglu u pohvalama Srbina kao najvećeg tenisera svih vremena – predviđajući mu još berićetnih sezona za pomeranje granica teniskog uspeha na nove nivoe. Sa tim na umu Novak i njegov tim – predvođen Goranom Ivaniševićem - sigurno najuspešnijim teniskim trenerom današnjice (bez obzira na to što su Vanoci i Kejhil zajedno poneli ovaj laskav epitet u 2023.) – u kome sada svako ima izuzetno važnu aktivnu ulogu u saradnji sa ponekad “teškim klijentom” će nastojati da “diše kao jedan” kako bi takva predviđanja mogla da se obistine, deleći dobro i što manje zlog u zoni zajedničkih osećanja, stremljenja, nastojanja.
Drugi veliki asovi koji će sa svojim stručnim timovima i porodicama ove sezone biti na svojevrsnim iskušenjima da dokažu svoju vrednost i iscrtaju perspektive svojih karijernih teniskih ostvarenja – pre ostalih Alkaraz, Medvedev, Siner i ostali članovi “Top 20” kluba najboljih na svetu – moraće da nadvise sami sebe da bi mogli da polažu pravo da ugroze dominaciju najboljeg svih vremena. Radna etika, lična zrelost, dobri i konstruktivni odnosi u njihovim timovima i najbližem okruženju, pametno planiranje sezone i raspoređivanje i generisanje energije između nastupa i pauza u takmičenju, sposobnost da se adaptiraju na razne promene koje ih tokom sezone očekuju (od podloga, loptica, uslova, žreba itd.) i mogućnost da se – posle skoro neminovnih padova – ponovo uzdignu i usmere ka željenom cilju – definisaće odgovor o tome ko će od njih biti u krugu novih predvodinika teniske scene u narednom periodu – neodređenog trajanja. Novak je sve to prošao odavno, pokazao da ga i više poraza od mlađih rivala ne mogu poremetiti u šampionskim namerama – ali će biti zanimljivo videti ko će od njegovih izazivača imati taj nivo upornosti da nastavi tamo gde je (protiv njega i drugih) stao – i veruje u to da je sledeći meč – njegov, kao što je bio slučaj sa Sinerom na Dejvis Kupu u Malagi – a posle bolnog poraza u finalu Završnog mastersa u domovini. Ono što ovde raduje je što su skoro svi kandidati za najveća teniska ostvarenja zanimljive i kvalitetne ličnosti, fer borci i sledbenici kodeksa ponašanja dostojnog ovog eminentnog sporta – pa će sledeća sezona sigurno nuditi brojne zanimljive price sa terena i van njega za milione poklonika širom sveta.
Kada je srpski ženski tenis u pitanju – bilo bi sjajno da Olga Danilović, a uz nju Lola Radivojević, Natalija Stevanović, Ena Ilić, Dejana Radanović, Mia Ristić, Anja Stanković, Anastasija Cvetković, Lena Virc, Gala Ivanović, Stela Džimović, i najmlađe Luna Vujović i Dušica Popovski postignu kontinuitet dobrih rezultata iz prehodnih sezona proboja u žižu teniske javnosti – gde bi svaka od njih narednih jedanaest takmičarskih meseci videla kao jedinstvenu priliku da “prelomi” periode nestabilnosti, fizičkih nedostataka, pada fokusa i nedostatka mentalne snage i motivacije ka postizanju zapaženih uspeha – uz obnovljenu veru u sebe čak i kada stvari izgledaju komplikovano. Za to nemaju boljeg uzora i mentora od Novaka Đokovića, ali i koleginica poput Ane Ivanović i Jelene Janković – koje bi se sigurno našle tu za njih – barem i kroz dragocene savete. Od srpskog ženskog tenisa napokon možemo da imamo velika očekivanja – ali samo u slučaju da devojke zrelo shvate na kakvoj kariernoj prekretnici se svaka od njih nalazi – na sceni koja nije nikada bila bogatija talentima iz celog sveta.
Kod muškaraca – bilo bi divno videti da se “trojka” u sastavu Đere, Kecmanović i Lajović ustali u top 50 ATP liste kroz dalji naporni rad i obnovljeno verovanje u sebe, pogotovo što su svi več okusili slast boravka u Top 30 selekciji. Svaki od ove trojice je imao “hajlajte” vredne pažnje – Đere na Ju Es Openu i najboljem plasmanu na kraju godine u karijeri, Kecmanović na Dejvis Kupu, Lajović osvajanjem nove ATP titule u Banja Luci (pobedivši Đokovića i Rubljova) – uspehe koji sigurno ne dolaze slučajno. Vera, naporni rad, pregalaštvo, solidna podrška članova njihovih timova ali i drugova iz reprezentacije, fizičko zdravlje i inventivnost u pristupu igri bi i njima – ali i sjajnom osvajaču Nekst Džen turnira Hamadu Međedoviću lepe želje mogle da pretoče u stvarnost protkanu inspirativnim uspesima tokom ove sezone, koja bi mogla da se – u idealnom scenariju – privede trijumfalno kraju na još jednom finalnom takmičenju Dejvis Kupa u Malagi u društvu “Noleta nacionale”. Pasti i ponovo ustati je odlika najuspešnijih – bez obzira na to koliko puta se to desi tokom karijere, i Laslo, Miša, Dušan, Hamad, Nikola, Filip bi trebali da budu svesni toga da to može da bude i blagoslov – baveći se onim što najviše vole na svetu. U nadi da će uspehe naših igrača i igračica svih uzrasta pratiti i razvoj trenerskog i sudijskog kadra u Srbiji – sledeća godina bi mogla da bude važna godina prekretnice za organizovani tenis kod nas.
U želji da nam i pre njenog početka Nova teniska godina 2024. puno sreće, veselja, inspiracije i uzbuđenja sa srećnim završecima – želimo vam sve najlepše iz novinarskog pera koje ponekad biva teško kao reket – ali nas povezuje u jedinstvenoj radosti koju nam ovaj sport pruža!
(Vuk Brajović)