Trener košarkaša Toronto Reptorsa Darko Rajaković, tek je drugi stranac, posle takođe našeg Igora Kokoškova, koji je dobio priliku da bude glavni trener NBA tima.
Rođeni Čačanin, Darko Rajaković, u ekskluzivnom intervju za Kurir govori o promenema koje je košarka doživela od kada je drugog dana avgusta 1996. u Borcu počeo trenersku karijeru, uticaju naših trenera, na šansu koju je dobio u Americi.
U svim razgovorima o košarci naglašavate da je ključna stvar ophođenje. Ne samo igrača i trenera, već svih članova tima i ljudi koji čime klub. Možete li da poredite vreme s početka Vaše karijere, sa načinom ophođenja i odnosima koji danas preovlađuju?
- Sve se promenilo, od internet društvenih mreža, brzine protoka informacija, vaspitanja dece… Čuveni trener Rik Pitino je rekao da se u principu igrači nisu promenili već odrasli i način na koji ih tretiramo. Sve dolazi iz porodičnog okruženja, ako je porodica jaka i postoji poštovanje pravih vrednosti mnogo je lakše praviti i odnose i pomoći im da razumeju da tim uvek treba da bude na prvom mestu, ne pojedinac. Međutim, društvo je sve više okrenuto ka tome da svako gleda samo individualni interes. Sve to otežava rad sa igračima i vrlo je kompleksno i lepo pitanje o kome bi mogli da pričamo, čak i knjigu napišemo. U Evropi još uvek je tim prioritet, dok u Americi sistem takmičenja i svega je takav da se nagrađuju individualni uspesi. Igrač neke srednje škole će, ako postigne mnogo poena biti na oku skauta za koledž. Neće to biti zato što je tim pobedio nego zato što ima dobre brojeve, koji ga vode ka NBA. Mnogo igrača dolazi na najviši nivo, a da prethodno ništa u životu nisu osvojili. Potrebno je te momke edukovati, da shvate da je tim bitniji od pojedinca. Čuveni koledž trener UCLA univerziteta Džon Vuden je imao košarkaša, koji nije napravio karijeru u NBA, ali je 20 godina po izlasku iz sveta sporta, priznao da je uspešan holivudski producent postao primenjujući neke lekcije svog koledž trenera. Profesionalni sportisti završavaju karijere uglavnom u tridesetim godinama, to su jako mlade osobe, koje se pitaju šta dalje? U Americi imaju fakultet, mogu da se bave nekim poslom, dok u Evropi školovanje i bavljenje profesionalnim sportom ne može da se uskladi. Na kraju, svi pričaju o onima koji su uspeli a šta ćemo sa hiljadama onih koji nisu uspeli da zarade novac za egzistenciju. Treba da postoji vizija, da se vodi računa šta se dešava sa tim ljudima, da li će ostati u sportu, biti sudije treneri, direktori klubova, navijači…
Radili ste u Borcu, Crvenoj zvezdi, zatim Španiji, pa Americi, kako je prošao Vaš period adaptacije i odvajanja od kuće?
- Nije prošao, dok ne odem u penziju nema kraja, nastavlja se konstantna borba, učenje, prilagođavanje… Mnogo stvari se desilo bilo je velikih izazova, ali pokušavaš da radiš sve ispravno, uz nadu da će to neko prepoznati. Ogroman broj trenera, koji su i kvalitetni ljudi i treneri, nije dobio ovu šansu. Ja sam apsolutno svestan da ništa od ovoga ne bi bilo da nije bilo Maljkovića, Pešića, Ivkovića, Željka Obradovića, Ranka Žeravice i profesora Aleksandra Nikolića, koji su podigli srpsku košarku na neverovatan nivo, pa danas sa šest miliona stanovnika imamo dva kluba u Evroligi… Sigurno da je i Igoru Kokoškovu i meni prepoznavanje uspeha srpske košarke i trenera mnogo pomoglo da dobijemo priliku i budemo jedina dva stranca na poziciji glavnih trenera u istoriji NBA. Da sam rođen u Rumuniji te stvari se sigurno ne bi desile, bez obzira što bih radio isto i imao isti nivo znanja. Od naših trenera sam naučio da bez obzira na to da li treniram juniore Crvene zvezde ili sam sada prvi trener Toronta, da li na utakmici ima dva ili 20.000 navijača pristup je uvek isti - maksimalna koncentracija na pravougaonik, onog momenta kada se lopta podbaci bitno je samo da pomognem timu da bude bolji i napravi što više. Kada izađem na teren prevashodni cilj je da pobedimo, priča Rajaković
Napomena: Zabranjeno preuzimanje delova teksta bez pisane dozvole autora i uredništva Kurira.
BONUS VIDEO: