Miloš Šupica rodom je iz Like. Kao osmogodišnjak ostao je bez majke koju su ustaše ubile 1944. godine. Sa 14 godina Miloš odlazi u Kostolac na zanat, a već sa 19 napušta Jugoslaviju.
Miloševi preci su krajem 19. veka iz Like trbuhom za kruhom otišli za Ameriku ali su se mnogi vratili za Srbiju u 1. svetskom ratu, da bi se kao dobroviljci pridružili svom narodu.
On je poznat i kao prvi Srbin koji je tokom ratnih devedesetih uspeo da dođe do tadašnjeg američkog predsednika Bila Klintona. On je za "Alo" do detalja ispričao kako je izgledao susret sa najmoćnijim čovekom na planeti.
"Bio sam prvi Srbin koji je to uspeo da uradi. Drugi su pokušavali pismima da ugovore sastanak sa njim, ali se on na to nije odazivao.Jednostavno sam to uradio kada sam video da u Sjedinjene Države dolaze Hrvati i muslimani iz Bosne, ali da Srbi nisu mogli jer su Srbe smatrali neprijateljima. Smatrao sam da je to velika nepravda i nešto pokvareno, kao mućak, s obzirom da smo ih branili u Drugom svetskom ratu.
Otišao sam na aerodrom gde su većinom dolazile osobe iz Hrvatske i Bosne pitajući ih kako su dolazili u SAD. Rekli su mi da je to bilo preko IOM (Međunarodne organizacije za migracije) i rešio sam da nađem njihove kontakte u Beogradu i u Americi. Prvi kontakt iz te organizacije dobio sam od jedne žene poreklom iz Argentine.
Obećala je da će urediti da ćemo moći da dovodimo i srpske ranjenike u SAD i da će promeniti postojeći američki propis u vezi sa Srbima. Nije uspela to. Posle je išla da se žali i u Ženevi, ali ni tamo nije uspela. U telefonskom razgovoru mi je kazala da je udarila u zid. Rešio sam ili da srušim taj zid ili da napravim rupu u njemu.
Kada je Klinton dolazio u vojnu bazu u Sakramentu, rešio sam da se nađem sa njim i da utičem na njega da promeni taj propis. Ištampao sam neke letke u vezi sa nepravdom prema Srbima, delio sam ih na tom skupu i kada su me tamo pitali šta je to, rekao sam da je to Klintonov propagandni materijal.
U suštini, na tim lecima je bila priča o pogibiji srpskog naroda u Jasenovcu. Svi su imali neke dozvole ili propusnice na grudimima, a ja nisam. Stavio sam dve male zastavice na svoj džep, tako da je ispalo da sam veliki patriota.
Uspeo sam da dođem do samog predsednika kroz masu od 10 hiljada ljudi i da se rukujem sa njim. Narod nije dozvoljavao da neko dospe ispred njih, ali sam se pravio da sam deo Klintonovog tima, da delim letke i onda su me propuštali ispred njih. Kada sam se među prvima rukovao sa Klintonom, odmah sam mu rekao da bih želeo da se žalim na postupak njegove administracije da svima dozvoljavaju da dođu u SAD, ali ne i Srbima.
Odgovorio mi je da to nije tačno i da i oni mogu da emigriraju u Ameriku. Kazao sam da je to tačno, ali da čekaju od pet do 10 godina za to. Mene, u stvari, nisu interesovale takve vize već one koje će omogućiti da srpski ranjenici dođu u SAD na lečenje, pošto sam već obezbedio lekare i bolnice koji su bili spremni da ih besplatno leče.
Počeo je da gleda levo i desno i hteo je nešto da kaže, ali sam ga u tom trenutku uhvatio za ruku i rekao mu: Znači obećavate da ćete pomoći?
Doveo sam ga u jednu nezgodnu poziciju i to pred novinarima, dok su kamere bile uperena ka nama dvojici dok smo razgovarali. Novinari uvek žele da čuju informaciju, bez obzira da li je dobra ili loša.
Naravno, Klinton je to znao i mahnuo je rukom jednoj osobi da dođe do njega. Došla je jedna dama srednjih godina koja se zvala Kristi Keni koja je bila zadužena za bezbednost Zapadnog krila Bele kuće u Vašingtonu. Kazao sam mu:
Gospodine predsedniče, obećavate da ćete pomoći? Ukoliko to ne uradite, zakucaću se na krst ispred Bele kuće, a ako i to ne pomogne, isto ću to uraditi ispred zgrade UN u Njujorku.
Kazao mi je:
Dobro, dobro. Ova gospođa će uraditi sve za tebe. Samo joj kaži šta želiš.
Pustio sam mu ruku i iz poštovanja sam mu rekao: Hvala gospodine predsedniče.
Možete samo da zamislite šta bih mu najradije tada rekao. Posle nedelju dana sam dobio telefonski poziv iz Bele kuće u kome me obaveštavaju da je predsednik Klinton odobrio da i Srbi mogu da dolaze na lečenje u Ameriku. Osobu koja mi je to javila sam pitao da li može to da mi pošalje napismeno. Rekao mi je: Zar mi ne veruješ? Odgovorio sam mu da nije to u pitanju, već da samo želim da se hvalim pred prijateljima kako je predsednik duhovit i kako uvek želi da pomogne. Onda mi je to i poslao.
Posle kratkog vremena uspeo sam da u Kaliforniju dovedem prvih osam ranjenika na besplatno lečenje. Prvo sam lobirao kod doktora da mi ne naplaćuju za svoj rad, a kada su se oni složili, tražio sam to i od bolnica koje su videle da je Klinton odobrio propis da i Srbi mogu da dolaze na lečenje u SAD.
Naravno, odmah sam morao da se snalazim kod koga će te osobe biti smeštene dok su na lečenju.
Moja žena i ja smo se složili da ta prva grupa ranjenika dođe kod nas i da im obezbedimo i hranu što nije bila velika stvar. Druge ranjenike sam smestio kod jednog Italijana, jednog Amerikanca i kod naših ljudi.
Posle te prve grupe, počeo sam da lobiram za dolazak druge grupe ranjenika, ali je teško išlo da ubedim Srbe da se uključe u to. Na kraju sam uspeo da dobijem pomoć od sveštenika u Freznu koji je rođen u SAD i koji ima sasvim drugačiji pogled na humanitarni rad.
Naknadno sam dobio pomoć od Američke pravoslavne crkve u koju su dolazili Rusi, ali i Srbi takođe. Oni su odmah ponudili da kuću koju su koristili za druženje omladine preurede u prostorije u kojima će ranjenici spavati i hraniti se. Moja žena Barbara je kuvala veliki lonac hrane da ranjenici imaju za dan-dva. Naravno, i drugi parohijani crkve Sveti krst su im donosili hranu ili odeću.
Ta je crkva najviše pomogla u snabdevanju i dan-danas šalje skromnu pomoć. Nijedan mesec od tada nisu propustili da pošalju pomoć. Ta pomoć je bila 50 ili 100 dolara, ali kada sam slao medicinski materijal, oni bi dali sto ili više dolara da se tim novcem plati prevoz do Srbije. Tako i do dan-danas, oni me pomažu i zahvalan sam im na tome.
(Kurir.rs/Alo/Preneo: Đ. M.)