Možda bi bolje bilo da su Đilasovi revolucionari u pokušaju nameravanu majdanizaciju sprovodili u februaru. Tada je parenje mačaka i što naš narod kaže, tada je nit manji, nit veće dreke. Tako se završila ova postizborna revolucija srpskih majdanovaca. Bilo je tu svega - gladovanja, suza, dreke i galame, kampovanja na glavnim prestoničkim ulicama, pokušaja nasilnih upada u institucije, mitinga, najava nasilnog preuzimanja vlasti, a svelo se na to da se sve završava jer idu praznici, a odmor i zimovanje ne mogu da čekaju. Tako su „veliki revolucionari“ odlučili da žrtvuju ideju za nekoliko dana po austrijskim, švajcarskim ili francuskim zimskim centrima, jer bože moj, nema se para i živimo bedno, pa za bolje ne znamo.
Sve u svemu, izbori su gotovi, i to će se uskoro i ozvaničiti kada se u novom sazivu parlamenta verifikuju mandati. Priča o nekakvoj krađi nije prošla, jer u nju niko ozbiljan nije ni verovao. Činjenica je da će u nju biti uvereni samo najtvrđi ekstremisti, ali to je ozbiljna manjina. Oni će svakako nastaviti da luduju i naredne četiri godine, ali to ujedno i znači da, bez obzira na njihov nepomirljiv stav prema vlastima, vlast mora i njima da se obrati. Mora da im izađe u susret i da s njima razgovara.
Deo njih je sigurno razočaran svojim vođama koje su ideju napustile zbog skijanja, te baš zbog toga valja pokušati s njima da se razgovara. Sada je sasvim jasno da su „revolucionarne vođe“ zapravo profesionalni revolucionari, koji za dobru apanažu izazivaju cirkus. Kod njih ideja ne postoji. Oni su više razmišljali o toplom krevetu u nekom hotelu u francuskim zimskim centrima nego da se mrznu u šatoru nasred Knez Miloševe ulice. Zato je važno da vlast proba da razgovara sa onim besnim njenim protivnicima koje je ideja grejala da krenu u revolucionarni pohod. Svaki bes ima neki svoj izvor, a vlast svakako mora da taj svoj izvor prema njima smanji, jer to jeste u interesu Srbije.
Srbiju čekaju brojni izazovi u naredne četiri godine. Zato je unutrašnja stabilnost izuzetan prioritet. Nisu nam potrebni nikakvi unutrašnji sukobi, nikakve tenzije, izlasci na ulice iz suludih razloga. Dakle, osnovni fokus mora da bude dalji ekonomski razvoj, bitka za svakog investitora, bitka za Kosovo i Metohiju, Ekspo 2027. Da bi se to mirno vodilo, svaki pojavni oblik želje za nekom revolucijom morao bi da se spreči. Zato je bolje stalno razgovarati nego dopustiti da pet minuta neko pravi cirkus građanima po ulicama prestonice. Dakle, vlast bi morala da pokaže apsolutnu fleksibilnost na tom polju, da izlazi u susret za dijalogom, da se odaziva na pozive opozicionih medija, da prihvata kritiku, pa čak i uvrede, sve samo da bi se očuvala stabilnost u zemlji. Stabilnost je ta koja nam garantuje dalji razvoj. Što se Srbija bude više razvijala, tako će ideje za revolucijama biti sve besmislenije. Profi revolucionari moraće u nekim drugim zemljama da sprovode zadatke, jer Srbija neće biti zainteresovana za njihove ideje. Već sada je to pokazala, jer je odaziv na revolucionarne pozive bio gotovo nikakav, tako da je svima jasno bilo da će majdanovci morati utehu da potraže u ekskluzivnim hotelima i skijalištima širom zapadne Evrope. Tamo će svoje „proleterske ideje“ moći da razvijaju kao pravi levičari koji žive skupim životom kapitaliste. Činjenica je da revolucija jede svoju decu. Ovde ih je smazala i pre nego što ih je servirala. Ko zna, možda sada neko od njih po Francuskim Alpima razmišlja kako da skine Vučića.