Na čestim turnejama po Srbiji i srpskim zemljama, Nj. s. Porfirije svaku svoju motivacionu govoranciju završava pokličem „znamo ko smo i šta smo“. Nikada, međutim, ništa ne precizira. Računa valjda na „podrazumevanje“, tj. na pretpostavku da svako zna da smo ono što priviđamo da jesmo.
Moja neznatnost je u intervjuu za praznični broj Nove iznela nešto drugačije smatranje na temu ko smo i šta smo, pak je koristeći imunitet pesničke slobode blagoizjavila „da smo govna, krpe, lažovi i prevaranti“. I šta? Govno je pogodilo ventilator. Intervju su prenele regionalne novine i portali, a moji poverenici za društvene mreže su izvestili da su zbog praznika i krkanluka ibretenije i moralna panika u Euromahali, Krugovima Dvojke i Slavskom - bili relativno niskog intenziteta. Postupili su kao Miki Aleksić, koji je zbog „krsne slave“ odustao od štrajka glađu.
Ako stvar posmatramo s tačke gledišta hrišćanstva, moja neznatnost je dibidus u pravu, ali uopšte nije originalna. Svi drevni teolozi - doduše nešto uglađenijim jezikom, mada ne svi - poslepadne ljude opisuju kao govna, krpe, prevarante i lažove.
Biti, dakle, govno, krpa, prevarant i lažov nije naš ekskluzivitet. To je conditio humana. To se ne može promeniti, ali se može donekle ublažiti (i namirisati) kultivisanjem, samokontrolom, društvenom organizacijom i poštovanjem pravila. Ali naš ekskluzivitet jeste dupetom ne mrdati na poslu kultivisanja i ostalog pomenutog, i onda odgovornost za to što smo govna, krpe, prevaranti i lažovi svaljivati na 1. Vatikan, 2. Brisel (ranije Kominternu) 3. kolektivni Zapad kao spoljašnje krivce i 4. na trenutnog Vladajućeg Alfa Mužjaka kao unutrašnjeg neprijatelja.
Opozicione novine ne propuštaju da intervjuisanima - ili bar meni - postave pitanje od 1.000.000.000 tona parizera - „a do kada će Vučić biti na vlasti“ - što me uvek podseti na pitanje jednog slučajnog prolaznika tokom bombardovanja iz 1999. koji me je - misleći valjda da sam dobro obavešteni izvor - pitao: „a jelte, gos’n Basara, kad će prestati bombardovanje“.
Slučajnom prolazniku sam ovako odgovorio: „25. maja“. Belo me je prolaznik pogledao, uopšte mi nije poverovao. A zašto me je to pitao, to pitajte njega. Odgovarajući na pitanje Nove, nisam bio tako precizan. Rekao sam, citiram po sećanju: „Biće ne vlasti dok se protiv njega budu ‘borili’ amateri iz beogradskih kafića i kupleraja.“
Zašto kažem „amateri“? Zato što su samo amateri - ili nešto još gore - u stanju da odu u Berlin i da tamošnjim sagovornicima, koji se slomiše oko rešavanja pitanja Kosova, kažu: „A ne, mi nipošto nećemo dati Kosovo“ - pa da posle apeluju na Berlin da im vadi postizborno trnje iz mindže. A čak ni amateri ne bi napušavali američkog ambasadora zato što je - sledeći politiku svoje zemlje - „podržao“ Vučića. A znate li zašto ga je podržao? Zato što Amerika ne radi sa amaterima. Što će reći da je ventilator pogodio govno.