Odežda kneza Lazara, ona koju je nosio za života, a u kojoj je po predanju i ubijen u bici na Kosovu, od ustaša je prošvercovana u Beograd iz tzv. NDH za šunku datu nemačkom vojniku. Tu je usred prestonice, a da i ne znamo! Još stariji - plaštanica kralja Milutina, vezena zlatnim i srebrnim nitima, te predivni, rezbareni kivot Stefana Dečanskog pored nas su, a ostaše mimo nas. Ustaške signature na poharanim manastirskim predmetima - kazuju golgote naše. I to je samo deo blaga koje govori o našem bitisanju i stradanju, ali i opstajanju kroz minulih osam vekova srpske crkve. Evo ga u Muzeju Srpske pravoslavne crkve, za koji, sigurna sam, gro ljudi u nas ni pojma nema da postoji!
Bočna vrata Patrijaršije, s one strane koja gleda na Sabornu crkvu, ulaz su u impresivne hodnike i sobe. Da sve izlože, toga prostora nema. Ali, ono što je pred očima upečatljivo pokazuje srpski identitet i put. Još od Nemanjića.
- Plaštanica kralja Milutina (1253-1321) jedan je od najstarijih predmeta od tekstila u nas, s kraja 13. veka. Ili ju je poručio sam kralj Milutin za Banjsku, svoju zagrobnu crkvu, ili je to učinila žena mu Simonida po njegovoj smrti. Sam natpis: "Pomeni dušu raba tvojega Milutina Uroša" govori da je njemu namenjena. Brokatni okvir dodat je u 16. veku - priča nam kustoskinja Natalija Stokanović pred staklom u kom je plaštanica, inače po simbolici platno kojim je umotano Hristovo telo, te je zato izvezen usnuli Hristos.
U srpskoj igri prestola isti taj kralj Milutin oslepe sina Stefana Dečanskog (oko 1276-1331), koji kasnije bi umoren u tvrđavi Zvečan po naredbi svog sina, potonjeg cara Dušana (oko 1308-1355). Drveni kivot u kojem bi položeno telo Svetog kralja Stefana Dečanskog je iz 1343. i najstariji je sačuvani u nas. Panteri i lavovi "grizu" po "kovčegu" kralja, a iznad je ikona-žitije, koju, u vremena obnove Pećke patrijaršije po dopuštanju velikog vezira Mehmed-paše Sokolovića, Longin načini. U slikama je put Stefana Dečanskog od očeve krvave ruke, te je prva predstava maćehe mu kraljice Simonide, koja ga s dvorskim damama kleveće ocu, kralju Milutinu.
- Prikazani su mučitelji koji ga hvataju u krevetu i oslepljuju, te je slep predstavljen sa ovim povezom preko očiju. Slede scene kako mu se javlja Sveti Nikola, pa ga šalju u zatočeništvo u Carigrad, u manastir Pantokrator. Zato je Dečane i posvetio Hristu Pantokratoru. Ali, vidite kakvo je to zatočeništvo bilo - sedi sa carom Andronikom i patrijarhom. Kada mu Sveti Nikola vrati vid, nema više poveza. Evo prikaza gde se miri s ocem, vraća u Srbiju, i već vidimo i kraljevića Dušana - pokazuje nam kustoskinja.
Slede scene krunisanja, tu ima plašt, pa zidanja Dečana, sa sve graditeljima i merdevinama.
- Ponovo mu se javlja Sveti Nikola, kazuje mu da će biti ubijen u tvrđavi Zvečan, te on sređuje poslednje račune sa igumanom Dečana. Vide se i pare koje mu daje. Sledi prikaz davljenja i opelo. Poslednja i najveća scena je bitka na Velbuždu protiv Bugara, gde se Stefan moli bogu, a kraljević Dušan pod kopitima gazi bugarskog cara Mihaila III Šišmana. Jedna od presudnih bitki u srpskoj istoriji, koja omogućava da se Srbija i car Dušan razvijaju na Balkanu - veli Stokanovićeva, koja pokazuje napisanu molitvu bolesnog Longina Stefanu Dečanskom.
Nestaše i Nemanjići, bi Kosovski boj, bi poraz koji posta ugaoni kamen srpskog identiteta. Dođoše i vekovi ropstva, ali i veliki vezir naše krvi, koji obnovi Pećku patrijaršiju 1557. Procveta tad umetnost pod crkvom, dolaziše "majstori" sa svih strana. To se ovde vidi kroz 400 ikona iz crkava i manastira s Kosmeta. Mnogih od njih danas nema. Preživeli su i Turke i naciste, a uništile su ih bombe "razvijene civilizacije" 1999. i Albanci u pogromu 2004. I baš zato nikome ne pada na pamet da ove ikone vrati na Kosmet. Taj rizik ne dolazi u obzir.
I beše taj umetnički procvat do Velike seobe Srba, kada 1690. pod patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem Srbi moradoše preko Save i Dunava. Da spasa traže kod Evropljana, na čijoj strani izgubiše rat od Osmanlija. Pokazuje nam naša "domaćica" povelje Habzburške monarhije Srbima - mogu slobodno da se nasele u južnoj Ugarskoj, podižu crkve, biraju episkope i patrijarhe, a zauzvrat brane granice od Turaka.
- Ovom privilegijom cara Leopolda I iz 1691. dozvoljava se Srbima da ne daju porez katoličkoj crkvi nego da od tih para plaćaju svoje svešteniike i crkve - navodi Stokanovićeva.
Sa seobom, na Frušku goru stižu i mošti kneza Lazara - u manastir Vrdnik (Novu Ravanicu), koji tada i osnivaju, kao i poslednjeg Nemanjića - cara Uroša, u Jazak. A ovde, u vitrini, položena je odežda kneza Lazara. Pola je i nema.
- Mošti su nakon seobe presvučene, te je ova odežda, koju je knez Lazar nosio na dvoru, sklonjena u poseban kivot u priprati. Nedostaju okolni delovi, cela jedna ruka, pola rukava, porub jer su je vernici vekovima čupkali za isceljenje. A da bi manastir opstao, i sami monasi su je čupkali i prodavali - veli kustoskinja.
A onda je, dva i po veka kasnije, došlo zlo veće od svih - ustaše.
- Iguman Vrdnika Longin znao je šta će se desiti, pa u manastiru Bešenovo krije sve predmete vezane za Svetog kneza Lazara i kneginju Milicu, među njima i odeždu, ali i Jefimijinu pohvalu knezu Lazaru, koje evo kod nas. I po jednom nemačkom vojniku šalje odeždu u Beograd Dušanu Glumcu, profesoru Bogoslovskog fakulteta. Vojnik je zauzvrat dobio šunku, a verovatno nije ni znao šta prenosi - ističe, pa naglašava:
- Predanje kaže da je u ovoj odeždi knez Lazar pogubljen u bici na Kosovu, da je imao 16 ubodnih rana i da je ovo crveno zapravo krv. Međutim, to crveno je purpurna, vladarska boja, što potvrđuju i istorijski izvori. Drugačije bi izgledala krv. Knez Lazar je odoru nosio na dvoru prilikom ceremonija, a u bici oklop.
Opljačkale su ustaše sve što su mogle iz fruškogorskih manastira te 1942, pa i čitave ikonostase i pevnice - 40 vagona plena otišlo je put Zagreba. Jedino mošti nisu poneli.
- Potom je čuveni prof. dr Radoslav Grujić umolio generala Fon Rajsvica, koji je upravljao Beogradom, a koga je znao sa studija iz Nemačke, da evakuiše mošti kneza Lazara, cara Uroša i Stefana Štiljanovića. Prenosi ih u Sabornu crkvu - veli Stokanovićeva i podseća da su mošti kneza Lazara 1989. prenete u Ravanicu, a cara Uroša danas su manastiru Jazak, dok je Štiljanović i dalje u Sabornoj crkvi.
Kad rat prođe, samo deo blaga iz onih 40 vagona nađoše usred Zagreba - u Muzeju primenjenih umetnosti. Prof. Grujić vraća 11 vagona ovde u Beograd. Ustaše su uredno evidentirale sve pokradeno, svaki predmet ima signaturu, te je Šiš značilo Šišatovac, Kru - Krušedol, Ra - Ravanica (Nova). Evo u vitrinama i brojnih dokaza poput krušedolskih narukvica iz 15. veka - napred broj, pozadi "Kru".
Pomislite na sve ovo kad prođete Ulicom kralja Petra. Skrenite do vrata koja vode do - nas.
Jelena S. Spasić