Priča o životu Miloša Zarića, srpskog paraolimpijca, je zapravo anegdota o velikom srcu heroja života!
Vedar duh i snaga za svakodnevne treninge, za neverovatne sportske uspehe samo jake osobe imaju. Miloš Zarić, paraolimpijac, osvajač je 9 svetskih i evropskih odličja. A nagrada "Heroj sporta i života" na Međunarodnom festivalu sportskog filma na Zlatiboru u pravom smislu opisuje Miloša.
Miloš Zarić je 2007. godine imao saobraćajnu nesreću posle koje je, kao dvadesetogodišnjak, postao osoba sa invaliditetom. To je trenutak kada se život promeni iz korena i kada ste prinuđeni da se suočite sa tragedijom koju ste doživeli. Međutim, Miloš je odlučio da se neće predati i da će u nekim novim životnim odlukama pronaći smisao svog života.
‘’Nisam pre toga znao čime ću se baviti u životu ali sam tada odlučio da budem sportista. Koliko si uporan - toliko ćeš i uspeti, bio je moj moto. Odabrao sam atletiku, osnovao klubove, uporno trenirao i počeo da osvajam nagrade. Kasnije sam prešao na skijanje koje mi je bilo dugogodišnja želja i evo ostvario sam je’’, priseća se Miloš uz osmeh koji ne silazi sa njegovog lica i dodaje:
‘’Sve u životu ide lagano kada sam hoćeš da pomogneš sebi, jer ako ti ne želiš da pomogneš sebi, onda ti nema pomoći. Osobe sa invaliditetom bi to trebale da prihvate kao svoj životni pravac. Na sreću, mi (OSI) smo obično vedrijeg duha od bilo kog čoveka koji hoda i koji je fizički sposobniji od nas.’’
Pre dve godine, u kući u selu Šljivovica Miloš je bio sam, a požar se, kako veruje, proširio iz podruma najverovatnije zbog neispravnih elektro instalacija. Uspeo je da se dokopa kolica, ali je na stepenicama ispao iz njih i nastavio da puzi kako bi se udaljio iz zapaljene kuće. Požar je ugašen, a u užičkoj bolnici je ustanovljeno da je Miloš, prilikom pada iz kolica, slomio zglob i dva prsta na levoj ruci, povredio vrat i desnu ruku. Na sreću, brzo se oporavio posle ovog događaja.
Miloš kaže da njegova sreća nije samo lični uspeh već i uspeh svih drugih osoba sa invaliditetom, posebno onih koji ne mogu da se izbore sa predrasudama, koji su zatvoreni u svojim domovima i isključeni iz svih društvenih tokova. Kao primer uspešno realizovane ''misije'' on navodi svog prijatelja Nebojšu Đurića koji je, kako kaže, ''uspeo da pobedi sebe, počeo da trenira i osvaja medalje''. Osim Nebojše, ima još mnogo sličnih:
‘’Neki su se čak preselili u Užice da bi mogli da treniraju i da se aktivno bave paraolimpijskim sportom. Ovom prilikom pozivam sve osobe sa invaliditetom koji mogu i žele da treniraju da nam se priključe jer imamo odlične uslove. Osim toga, divan je osećaj da ti niko nije ništa poklonio već si svojim zalaganjem, trudom, napornim treniranjem postigao uspeh, osvojio medalju... A to je osećaj koji nema cenu, za bilo kog čoveka."
Miloš Zarić je u Kosjeriću osnovao prvu teretanu specijalizovanu za osobe sa invaliditetom, mada je, kako kaže, ''dostupna za sve koji žele da se bave sportom''. Mnogi su postavili pitanje zašto nije osnovana u Užicu, ali on smatra da i u manjim sredinama mora biti pružena šansa za ovakve aktivnosti. U sportskoj hali u Užicu već imaju odlične uslove za treniranje, jedino nedostaje prostor za bacačke sportove, ali uz pomoć gradske uprave i Ministarstva za sport i to uskoro trebalo da bude rešeno: ''Imaćemo prvi i jedni u Srbiji, posle Beograda, mogućnost da treniramo u zatvorenom prostoru bacačke sportove što je za nas veoma značajno. Ovi sportovi zahtevaju treninge u kontinuitetu, a ako napravite pauzu u zimskom periodu onda su, sasvim sigurno, i rezultati lošiji'' – objašnjava nam Miloš uz ogromnu radost što su na putu da dobiju željeni prostor.
Na pitanje na koji način se izboriti da okolina kod osoba sa invaliditetom ne vidi prvo i jedino fizičke nedostatke već sebi ravnopravnog, Miloš nam prepričava jedan događaj:
''Pre nekoliko dana bio sam u Kliničkom centru u Beogradu i slučajno naišao pored dve žene i jednog muškarca koji pokušava da zameni gumu na autu. Nikako im nije išlo pa sam ponudio da ja to uradim. Prvo me je gledao začuđeno, jer sam u kolicima, a potom prihvatio pomoć. Dok sam menjao gumu oko mene se okupilo dvadesetak ljudi koji su u neverici gledali. Svi na nogama, a ja iz kolica menjam gumu. Eto, to je trenutak kada ljudi shvate da ponekad možeš i više i bolje od onih koji su potpuno zdravi. I to je trenutak kada umesto sažaljenja dobiješ čestitke. Ako sami stvorimo takav odnos prema životu i sopstvenim vrednostima, onda će i okolina na nas gledati drugačije'' – kaže Miloš koji je još jednom potvrdio zašto je heroj sporta i života.
Nema dileme da je aktuelna situacija sa svetskom pandemijom uticala na živote svih nas, ali posebno na osobe sa invaliditetom. Socijalna isključenost je, sasvim sigurno, još veća nego što je bila pre pojave korona virusa. Međutim, i u ovoj teškoj situaciji Miloš pronalazi načine da je na najbolji način prebrodi.
Miloš je promoter akcije ''Odredi svoju sudbinu'' i ''Ne brže od života'' i učesnik reklama za bezbednost saobraćaja. NJegova poruka glasi: "Vežite se! Ne pijte dok vozite! Moramo čuvati sebe da bi nas Bog sačuvao!" ''Korona je poremetila sve, to je tačno. Na primer, sva naša takmičenja su bila pomerena za jednu godinu. Ali to ne sme da nas spreči da nastavimo sa treninzima jer ko hoće da trenira naći će način da to uradi i na jednom metru kvadratnom. Kako se nismo predali pred svojim invaliditetom, tako nećemo ni pred koronom'' – tvrdi Miloš.
Miloševa priča je još jednom potvrdila da osobe sa invaliditetom ne žive ni u kakvom ''specijalnom'', već u ovom jednom, jedinom društvu koje postoji. Oni su ''specijalni'' samo po svojim vrhunskim rezultatima, entuzijazmu, solidarnosti i pozitivnoj energiji koju šire. I za to ovakvim herojima sporta i života, kakav je Miloš Zarić, svi mi ''prosečni'' dugujemo poštovanje i zahvalnost.
Kurir.rs / Cema.rs