Na Dan (ili uoči Dana) Republike Srpske, 9. januara - nad svečanim svesrpskorepubličkim skupom su - uprkos strogoj zabrani banjalučke kontrole letenja - u brišućem letu preleteli borbeni avioni NATO ispisujući izduvnim gasovima sledeću poruku: „Mile, samo ti slavi, jesi ti jači od sudbine, ali nemoj da kenjaš po dvorištu ili...“
Ili šta? To je ostalo nedorečeno. Bio je to kraj poruke. Za to vreme u matici - umal grešna mi duša ne napisah „matuški“ - Serbiji Vladimir Đukanović a. k. a. Đuka je blagoizjavio (prepričavam na osnovu prepričanog) „da bi SNS možda trebalo da okrene list ako ne baš ćurak, da se ubuduće pristojno odnosi prema opoziciji i da nastupa tolerantnije jer je Srbiji sledeće četiri godine potrebna stabilnost“ i sve tako nešto u pomirljivom tonu, što je moju neznatnost - skupa sa vrapcima ispod beogradskih streha - navelo na grohotan smeh, jer i moja neznatnost i vrapci dobro znaju da u Srbiji od Osme sednice naovamo nije bilo ni četiri dana stabilnosti.
Što ne znači da ne bi moglo da ih bude, mada nije verovatno jer je srpska stvar iz faze ekspres lonca odavno prešla u fazu lokomotive koja je iskočila iz šina i juri onom DeMestrovom nizbrdicom. Svejedno, pomirljivim rečima i dobrim namerama ne bi trebalo gledati u zube.
Ali oćeš qwrz, što reko Traktat o qwrzu. Televizor N1 je u studio promptno pozvao Srđana Milivojevića da prokomentariše Đukinu izjavu, a dežurna novindžika mu je postavila pitanje - na koje je dobila planirani odgovor - da li je opozicija spremna da prihvati „pruženu ruku“ vlasti, na šta je Milivojević - u ime cele opozicije - rekao, „ma idi, beži, može samo da ispruži i drugu ruku, pa da mu stavimo lisice i da ga utamničimo zbog zločina protiv čovečnosti“. Malčice sam dosolio i lupetao, ali ne može se nikad nalupetati koliko Milivojević lupeta.
Ali Milivojevićevo lupetanje se savršeno uklapa u N-jediničinu programsku šemu radikalizacije repa bez korena i mobilizaciju paralizovane javnosti, zato Milivojević i jeste N-jediničin drag i čest gost. Nema sumnje da je Milivojević pobrao aplauze opozicione javnosti - koja kao i ova druga - voli čvrstu ruku i govorancije s pozicija sile. Problem je - u stvari nije problem, nego je pravi bingo - što Milivojević ne raspolaže nikakvom silom, mada ima snažnu želju da je se dokopa. Kao, uostalom, i njegova bratija iz SPN.
Žalosno je - u stvari nije žalosno nego je tako - što, budući u duši kmetovi Simani - Đido i prateći bend ne uviđaju ono što su odavno uvideli i u prestonicama dalekih zemalja: naime da je Carstvije Vučićevo jedina organizovana politička snaga u Srbiji, da učinci te političke snage - od kojih mnogi i meni idu na qwrz - nisu posledica ličnog hira, nego istorijske nužnosti i da srpsko društvo, ovakvo kakvo je - i kakvo će najverovatnije ostati - naprosto nema potencijala za neki uređeniji, uglađeniji i institucionalniji poredak.
Blaženopokojni politički filozof Jaša Grobarov bi rekao: Nema visinu.