Većinu svog mladog života je dvanaestogodišnji Andres Camilo Romanja proveo skupljajući otpad u siromašnim četvrtima gradića Kibdoa u kolumbijskoj regiji Čoko uz Tihi okean.
Nije voleo školu jer su ga tamo maltretirali, već je radije lutao ulicama i prebirao po kantama tražeći bilo šta vredno.
‘Bio je dobar dečak. Naporno je radio‘, rekla je njegova majka Hasinta Romanja za The Telegraph. ‘Nikad nije pao u iskušenje da se zbog lake zarade priključi nekoj nasilnoj bandi.‘
Miran dečak Andres i njegova majka prehranjivali su se tako što su reciklirali sve što su mogli da sakupe, a najčešće su jeli samo rižu i jaja. Njegova majka kaže da je Andres bio miran dečak koji je sanjao da jednog dana ode u Kanadu. Želeo je da vidi sneg i oseti hladnoću na svojoj koži, ali u aprilu 2021. nasmrt ga je izbola grupa tinejdžera.
Andres i dvojica njegovih prijatelja, starosti od devet i 17 godina, prešli su nevidljivu granicu teritorija bandi. Optužili su ih da su suparničkoj grupi davali osetljive podatke. Trojicu dečaka brutalno su napali mačetom jer cena koju ćete platiti ako zalutate na neprijateljsku teritoriju je ubistvo.
‘Andres je preminuo od teških povreda stomaka. Rastrgli su ga. Sigurno je jako patio‘, rekla je njegova majka.
Baš kao i mnogi gradovi Latinske Amerike, Kibdo je na udaru organizovanog kriminala i bandi te je jedno od najnasilnijih mesta na svetu. Ima stopu ubistava od 127 na 100.000 ljudi pa je prema globalnoj lestvici ubistava na drugom mestu nakon Tihuane u Meksiku. Takođe, više od polovine žrtava ubistava mlađe je od 30 godina, a mnogi od njih su deca.
Nasilje bandi
Prema nedavnoj studiji koju je objavila Panamerička zdravstvena organizacija, ubistvo je glavni uzrok smrti među muškarcima starosti od 10 do 24 godine u Latinskoj Americi i na Karibima. To je takođe drugi glavni uzrok smrti među ženama iste starosti. Kancelarija UN-a za droge i kriminal (UNODC) kaže da je većina ovih ubistava verovatno povezana s nasiljem bandi. Latinsku Ameriku zahvatila je epidemija ubistava, a stručnjaci kažu da znaju zašto je tako.
‘Nasilje i dalje postoji širom Latinske Amerike i Kariba zbog visokih prihoda i društvene nejednakosti‘, rekao je dr. Robert Muga, jedan od vodećih svetskih stručnjaka za ubistva.
‘Visoka nezaposlenost mladih muškaraca i niz drugih strukturnih faktora povezanih s nepovoljnim položajem mladih ljudi u urbanim okruženjima, neujednačenim pristupom kvalitetnom obrazovanju i smanjenim prilikama za normalan život takođe su faktori koji doprinose ovako visokoj stopi nasilja i ubistava.‘
U Kibdou su zarobili tri dečaka i mučili ih nekoliko sati. Prvo su ih osakatili, a onda i upucali pa njihova tela bacili na ulicu da ih svi vide.
Svetsko žarište ubistava
Za divno čudo, devetogodišnji Kristijan David Mena ostao je živ uprkos teškim povredama. Banda mu je odsekla jednu ruku i imao je nekoliko rana od vatrenog oružja na gornjem delu tela. Ostavili su ga da umre, ali stigao je policiji da ispriča šta se dogodilo pre nego što je nakon tri dana ipak umro na operacionom stolu.
Globalno, stope ubistava dramatično su pale tokom pandemije Covid-19, ali kako je svet izlazio iz karantina, broj ljudi koji su namerno ubijeni ponovo je počeo da raste, posebno u Americi, koja je i dalje svetsko žarište ubistava.
Brazil je zemlja s najviše ubica na planeti u smislu apsolutnih brojki (2022. godine bilo ih je 40.800), ali Jamajka je zemlja s najvećom stopom po glavi stanovnika (52,9 na 100.000 ljudi), a zaraza ubistava se širi. Čak i karipska ostrva poput Turks i Kaikosa, koji se obično smatraju tropskim rajem, prijavljuju povećan stepen nasilja. Jedna od najstabilnijih zemalja u regiji, Kostarika, takođe beleži rekordan broj ubistava u poslednjih dvanaest meseci.
‘Ljudi koje ubijem zaslužuju smrt‘
Generacija za generacijom u Latinskoj Americi izložena je nezamislivim novoima nasilja i mnogima je nasilje postalo način života. Džoni je plaćeni ubica - tzv. ‘sicario‘ - u gradiću Kaukasia u severnoj Kolumbiji. Imao je petnaest godina kad ga je 2013. upoznao Matju Čarles, reporter britanskog Telegrapha. Tada je već dve godine bio ubica. Bio je član Zalivskog klana i stekao je reputaciju jednog od njihovih najboljih ljudi. Zalivski klan je jedna od najvećih organizovanih kriminalnih grupa u zemlji koja, između ostalog, trguje drogom, ljudima i zlatom, ali u Kaukasiji su zapravo zasebna država. Zalivski klan i vojska njihovih plaćenih ubica uspostavili su kulturu ćtanja kako bi zaštitili svoje nezakonite poslove. To je grad pod opsadom u kojem možete ostati živi samo ako ćutite i ništa ne vidite i ne čujete.
Džoni ima 15 godina, ali izgleda mlađe, a taj je njegov izgled suprotan njegovim užasnim rečima.
‘Ono što radim ne smatram ubistvom. Ljudi koje ubijem zaslužuju smrt.‘
Sikariosi, tj. plaćene ubice, reaguju i na najmanje nepoštovanje autoriteta Zalivskog klana. To uključuje ubijanje onih koji neovlašćeno prodaju drogu, kao i onih koji odbijaju da plate iznude i doušnike.
Izopačeni moralni kodeks
Sikariosi obavljaju poslove društvenog čišćenja. Lopovi, zavisnici o drogama i pripadnici LGBT zajednice najčešće su mete jer Zalivski klan zajednici nameće izopačeni moralni kodeks kako bi potvrdio svoj autoritet. Džoni veruje da je ispravno da podržava ovakav sastav kriminalnog upravljanja.
‘Održavamo red‘, kaže Džoni.
Baš poput kovida, i zaraza ubistava najbrže se širi među najranjivijom populacijom. To siromaštvo i društvenu isključenost iskorištavaju naoružane bande koje se međusobno takmiče ko će kontrolisati trgovinu ljudima i hvataju ranjive tinejdžere i regrutuju ih u svoje redove.
‘To je lov na laki novac. Većina male dece koja se pridruže je gladna i samo žele da zarade za hranu za svoje porodice‘, kaže Džoni
Očajnicima je nasilje beg, a članstvo u bandi se doživljava kao brzo rešenje za taj očaj i neimaštinu.
‘To je izlaz iz sveta ništavila u kojem odrastamo, a i lakše je povući okidač nego čitav dan crnčiti za sitniš‘, kaže Džoni.
Postati gangster donosi novac i motore, obećava opstanak i status.
‘Postao sam neko ko radi kao sicario. Neko važan.‘
Kad je reporter Čarles prvi put video Džonija, nosio je skupe patike i debeli zlatni lanac, što je sve nabavio zahvaljujući lakom gangsterskom novcu.
‘Odrastali smo gladni‘
‘U mojoj porodici nismo imali ništa. Odrastali smo gladni. Sećam se da do svoje osme godine nisam imao ni par cipela. Kad sam video da dečko moje sestre ima novac, hteo sam da budem toga. Znao sam da je gangster", objašnjava Džoni.
Džonijev kriminalni put sledi poznati obrazac. Upoznali su ga s lokalnim zapovednikom Zalivskog klana i brzo je napredovao od dostave paketa i obavljanja malih poslova do prikupljanja novca od reketa i na kraju ubistava.
‘Što ti više veruju, to možeš više da radiš i više novca zarađuješ.‘
Džoni je ogorčen i ljut. Ogorčen je na svet jer mu nije pružio pravednu priliku u životu.
‘Nikad nisam razumeo zašto neki ljudi mogu da imaju sve, a drugi nemaju ništa.‘
Rezultat takvog razmišljanja je i to što se čini da Džoni nema problem s činom ubijanja.
‘To je posao. Da ja to nisam učinio, neko drugi bi. Radim to da zaradim novac. Svi moramo zaraditi za život‘, kaže Džoni.
Ubistvo je za Džonija i neki oblik osvete. To je odmazda prema svetu koji mu je dao tako malo prilika.
‘Niko ne mari za mene. Niko mi nije pomogao kad nisam imao hrane i obuće, pa zašto bih onda mario za svet? Zašto bih mario za društvo koje me isključilo.‘
Sicariosi često pokazuju čudnu mešavinu naivnosti i hrabrosti, ali Džoni pokazuje i distanciranost koja je očito skrenula njegov moralni kompas.
‘Želim da nateram ljude da me se boje. Želim moć. Želim poštovanje. Zar to ne zaslužujem?‘
‘Prvo ubistvo je teško, ali posle postaje lakše‘
Život u Kaukasiji pod kontrolom bandi je jeftin. Sicariosi obično dobijaju platu između stotinu i trista dolara svaki miesec.
‘Prvi put kad ubiješ je teško. Ali svaki sledeći put je lakše. To je navala adrenalina. To postaje zavisnost. Ključno je ne razmišljati o osobi, već o novcu‘, kaže Džoni.
Sicariosi ne deluju sami. Ljude najčešće napadaju s motocikla. Prva faza je ispitivanje mete, što je posao koji obavljaju promatrači, obično mreža tinejdžera s mobilnima. Na dan ubistva promatrači će koordinirati akciju i obavestiti ‘pilota‘ ili vozača koji je zadužen za beg ne samo gde je meta, već i gde da se nađe s osobom koja skriva oružje.
Sicario obično ima oružje samo onoliko vremena koliko mu je potrebno da počini ubistvo. Pilot će dovesti sicarija dovoljno blizu mesta događaja da identifikuje metu. Sicario će zapucati iz svog oružja i onda pobeći i vratiti pištolj da ga ponovno sakriju. Takav je sastav karakterističan za ubistva širom Latinske Amerike.
Godine 2015. Džoni je uhapšen zbog ubistva mladića homoseksualca. U zatvoru je proveo neko kratko vreme i onda je pušten. Pokazalo se da je ključni svedok u njegovom slučaju bio lažan i optužbe su odbačene. Nije neuobičajeno da policija u Kolumbiji podmetne dokaze ili plati lažne svedoke u pokušaju da dođu do osuđujuće presude.
Zastrašujuća arogancija
Nakon što su ga pustili na slobodu, Džoni je dobio naviku da se smeška preteći.
‘Prepametan sam da bi me uhvatili. Znam da sam to učinio, oni znaju da sam to učinio, samo oni nisu u stanju obaviti svoj posao kako treba‘, kaže Džoni.
To što je uspešno izmakao ruci pravde, kod njega je podstaklo zastrašujuću aroganciju. ‘Sada sam nepobediv‘, kaže.
Prema podacima UNICEF-a, u Latinskoj Americi i na Karibima ima više dece i tinejdžera u zatvorima nego bilo gde drugde u svetu. Stopa zatvaranja mladih u toj regiji je druga iza SAD-a i gotovo tri puta veća od svetskog proseka od 77 zatvorenih mladih na njih 100.000. U centru za pritvor mladih u gradu Monteria na severu Kolumbije, smešteno je 18 tinejdžera. Ima mesta i za mnogo više, ali zatvor je tek nedavno ponovo otvoren nakon što su ga pre nekoliko godina zatvorili zbog niza samoubistava. Većina zatvorenika su sicariosi i članovi Zalivskog klana, baš poput Džonija.
Nije tako lako pucati... 17-godišnji gangster sedi na podu i petlja po rukama. Zove se Horhe i zbog ubistva je osuđen na maksimalno dopuštenih osam godina zatvora za maloletnika. Nakon odležane dve godine kazne, i dalje ga muče noćne more. Pucanje nije tako lako kao što se na prvi pogled čini, objašnjava. Lak novac ima posledice.
‘Nisam mogao da se pomirim s onim što sam učinio. Plačem. Ne spavam‘, kaže.
Mlade prestupnike podstiču da započnu s komplikovanim procesom samorefleksije. U jednoj vežbi slikaju maske za lice kako bi istražili svoj identitet, koristeći boje kako bi prikazali svoju prošlost, sadašnjost i budućnost.
‘To što sam bio u zatvoru nateralo me da dobro razmislim o svojim postupcima i patnji koju sam prouzrokovao‘, kaže Jorge.
Moises, njegov 15-godišnji cimer iz ćelije, slaže se.
‘Napolju se osećaš velikim, osećaš se važnim. Ne razmišljaš ni o čemu dok te ne uhvate i ne zatvore. Novac je lak, ali da li se to dugoročno isplati? Sada mislim da ne.‘
Teško je znati govore li Horhe i njegove kolege iz zatvora istinu kada tvrde da su se promenili. Potpuno su svesni da će pokazivanjem kajanja i znakova uspešne rehabilitacije ranije izaći iz zatvora, pa ne čudi ako padnu u iskušenje i lažu. Ali Horhe pokazuje znakove emocionalne zrelosti koje mnogi njegovi vršnjaci ne pokazuju.
‘Moram da oprostim sebi pre nego što mogu da tražim oprost od drugih. Prouzrokovao sam mnogo zla.‘
Džoni sedi u prljavoj hotelskoj sobi i piše popis imena u beležnicu. On to naziva popisom svojih postignuća, ali svako ime koje napiše, život je koji je oduzeo. Tokom svoje karijere kriminalca Džoni je ubio više od 30 ljudi, ali ni pet godina nakon prvog ubistva ne pokazuje nimalo srama ni krivice.
Cinkaroš
‘Neću u zatvor ni za jedno od tih ubistava‘, kaže on.
Naime, 2017. Džoni je postigao dogovor s tužiocima i postao cinkaroš, jedan od onakvih kakve je ubijao.
‘Nisam imao izbora. Bio je to najlakši način da ih skinem s vrata‘, kaže.
Džonijeva arogancija ga je naterala da prkosi naredbama svojih zapovednika. Uvideli su da ne mogu da ga kontrolišu i poželeli da ga ubiju. Znajući da mu nema spasa jer je za njegovu glavu bila raspisana nagrada, odlučio da se preda vlastima. Reći će im sve što zna u zamenu za imunitet od kaznenog progona, uključujući i imena svih svojih žrtava. Tužitelji su njegovu ponudu prihvatili nakon čega je uhapšena i osuđena čitava jedna grupa Zalivskog klana.
Džoni je proveo skoro pet godina u programu zaštite svedoka i tokom tog vremena uspeo je da završi srednju školu i pronađe posao inženjera za telekomunikacionu firmu. Ipak, život policijskog doušnika je usamljenički.
‘Ne izlazim puno. Previše je opasno‘, kaže Džoni.
Kako zaustaviti epidemiju?
Mnogi latinoamerički političari u El Salvadoru traže načine kako da zaustave epidemiju ubistava u regiji.
U posebnoj akciji predsednika Najiba Bukelea nazvanoj ‘Mano dura‘, odnosno ‘čvrsta ruka‘, početkom ove godine uhapšeni su desetine hiljada gangstera pa je stopa ubojstava u zemlji pala na nulu. Ali ta je strategija naišla na žestoke kritike organizacija za ljudska prava i stručnjaka za sigurnost koji su rekli da takve politike funkcionišu samo kratkoročno zbog silnih grešaka u procesuiranju kriminalaca.
‘Ova politika je neučinkovita, jer samo sprovođenje takvog zakona ne može ni smanjiti nasilje bandi ni sprečiti nezadovoljnu mladež da im se pridruži‘, kaže Sonja Volf, meksička akademkinja i autorka knjige The Politics of Gang Control in El Salvador.
‘Suzbijanje uličnih bandi zahteva celovit pristup koji se bavi društvenim korenima bandi i koja omogućuje članovima bandi da kasnije nastave normalan život.‘
No ubistva su ipak izlečiva bolest. Iako se imunitet na ubistvo ne može postići vakcinom, može se izlečiti učinkovitim vodstvom i politikom, kažu stručnjaci.
‘Život mi ništa nije dao‘
Grad Palmira na jugu Kolumbije je među najnasilnijima u svetu, ali novi program smanjio je stopu ubistava u gradu za 29 odsto na 42,9 ubistava na 100.000 stanovnika, što je najniža stopa u 17 godina. I dalje je viša od nacionalne stope od 26,8, ali lokalne vlasti kažu da je to značajno poboljšanje.
S proračunom od nešto više od milion evra, gradonačelnik i njegov tim kažu da su uspeli da proteraju bande iz gradskih prostora i transformišu živote oko 30.000 mladih ljudi u dobi od 15 do 29 godina.
Kurir.rs/Jutarnji
Bonus video: